SEĆANJE: Erika Marjaš (1941–2021), primabalerina i dugogodišnja direktorka baleta SNP
Životnu pozornicu napustila je Erika Marjaš, jedna od najvećih baletskih umetnica sa ovih prostora.
Rođena je 24. decembra 1941. u Novom Sadu, gde je završila i Državnu pozorišnu školu – Baletski odsek u klasi Margarite Debeljak, a početkom sedamdesetih je bila i na usavršavanju u Kanu, u čuvenom međunarodnom baletskom centru američke zvezde Rozele Hajtauer. U Baletu Srpskog narodnog pozorišta bila je na sceni aktivna od 1961. do 1981, najpre kao solistkinja a potom kao primabalerina. „Nisam otišla u Beograd, jer sam u Novom Sadu već imala angažman, i činilo se da im je bilo stalo da me zadrže. Ostala sam i mislim da sam veoma dobro uradila. U Beogradu ne bih imala toliklo prilike da igram”, govorila je.
Prvi put se u glavnoj ulozi pojavila već 1962. kao Julija („Romeo i Julija”) u koreografiji Georgi Makedonskog. Izuzetne baletske figure, scenskog šarma, tehnički spremna, smela u podrškama, bila je inspiracija koreografima i postala nosilac svih glavnih uloga u SNP, njih 40, i klasičnog baletskog repertoara, ali i savremenog i modernog baleta, često postavljanih upravo za njenu igračku ličnost. U tom smislu najviše je sarađivala sa Ikom Otrinim, koji je u njoj i otkrio moderan senzibilitet, poveravajući joj glavne uloge u trima postavkama koje su izlazile iz okvira „belog baleta”: „E=mc2”, „Paukova gozba” i „Demon zlata”. „Ja sam bila dobar vojnik u saradnji sa koreografima. I bez obzira što su mnogi mislili da sam razmažena, baš sam ih slušala. I mislim da sam od njih izvukla puno”...
Vrhunac svoje umetničke karijere ostvarila je Erika Marjaš u saradnji sa ruskom koreografkinjom Verom Bokadoro u predstavi „Ljubav za ljubav”, jer će kao Beatriče uspešno gostovati po pozivu u Boljšom teatru u Moskvi. „San svake balerine je nastup na sceni Boljšoj teatra. Još davno, kao devojčica, maštala sam i zamišljala sebe na moskovskoj sceni”... Za tri glavne uloge u baletima „Agostino” Rafaele de Banfilda, „Žar ptica” Igora Stravinskog i „Fantastična simfonija” Hektora Berlioza dobila je 1970. Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, a najvišim priznanjem SNP-a, Zlatnom medaljom „Jovan Đorđević“, nagrađena je 1981, dakle u godini kada se kao Odeta – Odilija u „Labudovom jezeru” oprostila od scene. Dobitnica je i Ordena zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, kao i Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije.
Do zvaničnog odlaska u igračku penziju, 1982, bila je šef Baleta i asistent koreografa, a zatim se, iz porodičnih razloga, preselila u Španiju, gde se neko vreme bavila pedagoškim radom sa decom u Pamploni. Po povratku u Novi Sad od 1995. do 1999. i ponovo od 2002. do 2006. je iz penzije bila angažovana kao direktor Baleta SNP. „Motivi mog povratka u teatar u novoj ulozi su jasni: pokušaću da pomognem da Balet, kao najkompleksnija teatarska umetnost, vrati samopouzdanje u sopstveni smisao i obezbedi ravnopravan tretman s Dramom i Operom.
Tokom srednje škole bavila se i manekenstvom, kada su za potrebe snimanja reklama za „Praktičnu ženu” angažovane ona i Mirjana Tapavica iz Baletske škole u Novom Sadu, te Beba Lončar i Milena Dravić iz Baletske škole u Beogradu. Ipak, manekenstvo je nije oduševilo jer, kako je rekla, „nisi ličnost, nego si kaput koji nosiš”. Ipak, u to vreme, 1959, biće jedna od zvezda i danas kultnog filma „Ljubav i moda” Ljubomira Radičevića. kasnije će igrati u još dva filmska ostvarenja:, „Doručak s đavolom” Miroslava Antića i „Rat” Veljka Bulajića. „Meni je učešće na filmu pomoglo da naučim da ne glumatam na sceni, nego da ulogu doživim i da je doživljenu prenesem publici. Filmi mi je, dakle, pomogao da se u pozorištu bolje izrazim”, ispričala je svojevremeno Erika Marjaš, o čijim je glumačkim sposobnostima Mika Antić govorio u superlativima: „Od Erike koja, zahvaljujući istančanom senzibilitetu i fantastično izražajnom licu, veoma ubedljivo doživljava niz krajnje različitih raspoloženja, bolju i pogodniju glumicu ne verujem da bismo pronašli”...
Govoreći u brojnim intervjuima o baletskoj profesiji, često je isticala činjenicvu da se ona ne ceni dovoljno. „Teatar i balet su formirali moje stavove o životu, svetu, umetnosti... Sigurna sam i da je malo profesija u kojima se tako naporno i mnogo radi kao u baletu. I mogli bismo za takav trud očekivati bar poštovanje”...
M. S.