Samjuel Bišop, solista baleta SNP-a: Volim scenu

Koreograf i reditelj je stalni saradnik „Evropa baleta” Peter Brojer, koji ujedno potpisuje i libreto, scenografiju, ali i izbor muzike, budući da se legendarna Pučinijeva partitura prožima sa originalnim japanskim melodijama. Naslovna uloga je poverena Ani Đurić, dok će poručnika Pinkertona igrati Samjuel Bišop. I već sad je izvesno da će svetska premijera „Madam Baterflaj” biti najveći baletski projekat u regionu od kako je pandemija potpuno poremetila pozorišni život.

– Korona je napravila ogromne probleme celom svetu, pa tako ni balet nije izuzetak. Čak bi se moglo reći da je balet, zbog svoje prirode, koja podrazumeva fizički kontakt među igračima, od svih izvođačkih umetnosti najviše trpeo – kaže u razgovoru za „Dnevnik” Samjuel Bišop. – Recimo, ne samo što nismo nastupali, već nismo mogli ni da zajedno vežbamo u baletskoj sali. Da nevolja bude veća, nismo mogli ni da pretpostavimo koliko će sve to trajati, kada će se završiti. Da smo mogli sa sigurnošću da računamo s tim da će se prilike potpuno normalizovati za, recimo, godinu dana, rekli bismo: OK, ne izlazimo pred publiku, ali vežbamo najviše što možemo i pravimo planove za sledeću sezonu. Međutim, sve je bilo neizvesno, hoćemo li i kako na scenu moći za dve nedelje, za mesec dana, do leta ili tek u 2023. Takva je situacija veoma stresna. Ipak, to nije značilo da ništa ne radimo i da se ne može biti spreman čak i za tako zahtevnu predstavu kakva je „Madam Baterflaj”. Naprotiv.

Kako si se ti pripremao tokom perioda kada ni rukovanje sa baletskom partnerkom nije dolazilo u obzir, a kamoli podrška u sali?

– Imam 30 godina ali sam profesionalno posvećen baletu već 12, od toga sedam u SNP-u. I znam kako i šta treba da radim. Da sam se potpuno opustio, bilo bi jako, jako teško, skoro nemoguće, vratiti se u punu kondiciju, i fizičku, ali pre svega izvođačku. Stoga nije prošao dan bez nekog treninga. Moja kćerka je volela kad vežbam kod kuće, jer je mogla da mi sedne na stomak (smeh). Ili sam, recimo, dolazio u pozorište u sedam ujutru, kada nema nikoga, puštao muziku i radio 45 minuta, sat, sat i po, u zavisnosti od toga kako sam se osećao. Važno je bilo da podsećam svoje mišiće na to šta treba da rade. Sada se, srećom, sve polako vraća u uobičajeni ritam.

Ipak, i planovi Baleta SNP morali su se u hodu prilagođavati epidemiološkoj situaciji, pa tako neće biti „Kopelije”, dok je „Ohridska legenda” na čekanju, budući da Orkestar još uvek ne svira u „rupi“. Iz tog razloga će i predstojeća „Madam Baterflaj” morati da se osloni na muziku „sa trake“.

– Orkestar kod naših predstava ne može, kao što je sad slučaj sa operama, da sedi na sceni. Jer, zaista bi bilo glupo da igramo, na primer, „Labudovo jezero” samo na parčetu baletskog poda. Na šta bi to ličilo. Zato smo i na četiri baletske gala večeri i u „Dami s kamelijama” igrali uz muziku sa CD-a. I bilo je OK, ali naravno da lajv izvođenje dodaje svemu određenu dozu čarolije. Međutim, korona je donela tu „novu realnost”, pa u izboru između zvučnika i toga da čekamo orkestar i ništa ne radimo, biramo ono prvo. Bolje je nešto od ništa.

U predstavi „Madam Baterflaj” igraš, u alternaciji sa Andrejem Kolčerijuom, dve dijametralno suprotne uloge: Pinkertona i oca Ćo Ćo-san?

– Volim da budem na sceni . I mogu da igram prvi lik, „na špicu”, ali isto tako nemam problem s tim da budem i deo ansambla. A ni ne želim da budem samo princ, jer to bi u nekom trenutku postalo dosadno. Osvežava kada se rade različite stvari. Recimo, Pinkerton je frajer, kul tip, sve mu je ravno i baš ga briga. S druge strane, otac je ozbiljan, zabrinut, nesrećan, na kraju čak izvrši i sepuku. Ja i volim da bude i crno i belo, da razmišljam u više pravaca. Naravno, nije uvek lako pripremiti dve uloge. Ne samo zbog različitih koreografskih zadataka, već jer moram dvostruko duže da budem u pozorištu. No, dobro, biću umorniji, ali ja i hoću da igram, pa onda to na kraju i nije naročit problem. Kada radiš nešto što ti se sviđa, nešto što voliš, onda ti ništa ne pada teško, pa ni umor.

Zašto mi se sviđa SNP

– Koliko god voleo „Grka Zorbu“, ne bih mogao da ga igram svaki dan. I zato mi se sviđa u Srpskom narodnom pozorištu, što imamo širok repertoar, od klasike do predstava savremenog izraza, od „Labudovog jezera” i „Žizele” do evo sada „Madam Baterflaj”. I kao igrač ne stigneš da se zasitiš nekog komada, neke uloge. Kad god se vratimo nekom naslovu, posle dva-tri meseca pauze, uvek je to novi izazov. Nisi zaboravio koreografiju, a opet si imao dovoljno vremena i da razmisliš o pojedinim detaljima, da probaš nešto drugačije. Jednostavno, kad god izađemo na scenu, te su predstave sveže.   

Ostala je upamćena tvoja uloga Mame Simon u „Vragolanki”, i to ne samo u igračkom smislu, već si tamo pokazao i izuzetan komičarski dar?

– Svaki baletski igrač ima svoju filozofiju, a moja je da se povereni vam lik mora dočarati i dramskim sredstvima a ne samo kroz pokret. Kad nisam na sceni nego u publici, nije mi bitno da li igrač skače kao kengur, zaista me to ne zanima, jer da mi je samo do akrobatike, gledaću cikus ili gimnastičare. Mene u publici interesuje priča. Zato mi je bitno ne samo telo igrača, nego i njegovo lice, bitna mi je njegova emocija. I to ne samo da je glumi, već da je istinski oseća. Stoga svaki dan, na svakoj probi, razmišljam i o tome kako još mogu da obojim povereni mi lik. S druge strane, ne smeju iz fokusa izaći ni koreografski, igrački zadaci, jer ako na tom planu nisi dovoljno spreman, ne možeš ni da se potpuno koncentrišeš na ostale elemente. Yabe ti izgled i stav princa ako ćeš sledećeg trenutka ljosnuti na pod J. Dakle, dok vežbam, razmišljam i o mišićima ruku, nogu, položaju stopala, stavu, da leđa budu prava... Drugim rečima, moj baletski trening je temelj, a potom se na to nadograđuju priča, lik, emocija, osećanja... No, kako volim da eksperimentišem, uvek u ogledalu posmatram i svoje lice, ili kako držim, recimo, plašt, jer i to se možeš na sto različitih načina  - možeš da budeš i princ, ali i Kvazimodo i Drakula. Zato volim i tu stranu posla, jer svaki balet, svaki lik, svaka proba nosi nešto novo, drugačije.

Kada pominješ eksperimente, vidiš li sebe u savremenim baletskim formama?

– Poštujem moderne koreografije, ali priznajem da često, dok ih gledam, izgubim koncentraciju. Ok, lepo je, lepe su to linije, pokreti, lepa su tela, ali posle desetak minuta shvatim da sam sve već video. Meni su mnoge takve predstave jednostavno dosadne. Ali, da se razumemo, to je moj lični stav, mnoge moje kolege to vide drugačije. Međutim, kao što sam već rekao, volim priču na sceni, volim karaktere i kada toga nema - jednostavno se smorim.

Koliko je tebi važan koreograf?

– Koreografija je, po meni, samo sredstvo za pričanje priče, poput svetla, kostima, scenografije... U tom smislu se i koreografi razlikuju: da li im je jedino važan „spoljni efekat” ili žele da budu istinski pripovedači. Najbolji primer je Krunoslav Simić, s kojim sam, recimo, radio „Grka Zorbu”. S njim imam odličnu konekciju, pričali smo puno tokom pripreme predstave, jer njegove koreografije podrazumevaju ne samo prosta uputstva o tome kada da se okrenem, kada da izvedem skok ili podignem partnerku, već i pojašnjenja šta zapravo govorimo nekim pokretima ili elementima, zašto su oni baš tu a ne na nekom drugom mestu. I možda mi je od svih baleta upravo „Grk Zorba” najviše prirastao srcu. Ali lik koji najviše volim je Mama Simon iz „Vragolanke“. Valjda zato što je u potpunoj suprotnosti od mene privatno – počev od toga što Mama nosi suknju i ima velike grudi. Međutim, puno dugujem i koreografu Kalinu Hanciu, koji mi je rekao da mogu s tim likom da radim šta želim, pri čemu me bodrio kada bi mu se nešto svidelo, ili bi mi skretao pažnju kada preteram. I mislim da smo tako, zajedničkim snagama, došli do nekih baš dobrih rešenja.

Da li te privlači da u nekom trenutku i sam postaneš koreograf?

– Zapravo, dok sam još bio u školi, osmislio sam nekoliko kraćih baleta. Kasnije su mi profesionalni angažmani, najpre u Velsu pa sada u Novom Sadu, ostavljali za takve „izlete” neuporedivo manje vremena, pa ih nisam ni „podsticao”. Međutim, zbog kovida, s obzirom na to da bukvalno ništa u pozorištu nismo radili od marta do septembra prošle godine, neke su se ideje u meni ponovo probudile. U tom periodu sam, naime, gledao snimak Bizeove „Karmen” iz londonske Rojal opere, a potom često slušao Ščedrinovu „Karmen svitu”. I dobio sam puno ideja o tome na koji bi se još način ta muzika mogla pretočiti u balet – budući da neke koreografije već postoje. Ali ovo o čemu sam razmišljao je dosta drugačije. To sam sve i zapisao, tako da, eto, imam na papiru „Karmen” i u budućnosti, kad više ne budem mogao da igram, možda je postavim u SNP-u. Ali prethodno o tome moram da pričam sa direktorom (smeh).           

M. Stajić