Salaško pozorište u Kavilu – Tanjasinhaz – opet nešto „spletkari“

Adam mlatara crevom i zaliva pozornicu, a Armin, stojećki se uvijajući posred tela, ilustruje Čabi kako da još više liči na gusenicu. Endre se ponovo penje u toranj.  

– On u glavi ima crtani film – šapuće mi Agneš i značajno dodaje o čemu još treba da pišem, pokazujući prstom na Čabu koji kvasi glavu u lavoru, pre nego što se vrati na scenu i proba još jednom.

Za trenutak, mir i tišinu letnjeg podneva u Kavilu ne remeti ništa. Dve ptice shvataju da nije vreme za traženje kukaca. U brzom, isprekidanom letu, još brže pronalaze obližnje krošnje. A onda, scena se ponavlja. Salaško pozorište / Tanjasinhaz punom parom sublimira ono što će 23. jula dočekati publiku – „Skapenove spletke“ Molijera. Posle premijere, očekuje ih turneja po Vojvodini dok ne stignu do istog broja izvedbi, 23.

– Neće se ići traktorom, možda biciklima – smeje se Daniel Gomboš u debelom hladu, dok kucka na laptopu, dogovarajući detalje. – Postajemo ekološka trupa.

Iz obližnje kuhinje zvecka posuđe, čuje se muzika i pevušenje glumaca kojima je današnji zadatak kuvanje ručka. Lea širi veš.

– Imali smo sastanke i rešili smo sve, potpisali smo ugovor – referiše Gomboš na temu  finansijera, Mađarskog nacionalnog saveta kojem se prošle godine baš i nije dopala predstava „Kazimir i Karolina“. I dalje ipak oseća gorčinu, jer mu je to posle decenije i po stalnog rada, bila prva godina na čelu Salaškog pozorišta, ali ponovo se slatko osmehnuo kada je čuo komentar da baš zato ove godine i treba da igraju Molijera, koji kad nije bio na dvoru, bio je u zatvoru.

Armin Ric, glumac i reditelj, 2018. je baš u Kavilu režirao Držićevog „Dunda Maroja“, a ovo će mu biti master rad, nakon što je završio i kurs komedije del arte. Saradnik mu je dramaturg Tamaš Olah, koji za doktorsku disertaciju istražuje upravo političko u pozorištu. Ervin Palfi komponuje muziku, a ekipu je pojačala i saradnica za scenski govor Agneš Rafai Telečki.

– Glumcima je lakše da me prihvate jer sam i glumac, znam njihove potrebe. Ipak, još uvek čujem taj glas u sebi koji mi govori da im dajem nešto što nisam voleo dok sam slušao sa scene šta hoće reditelj od mene – u podeljenoj ulozi je Armin, zbog čega mu svi oko njega u trenutku dok ovo govori šaljivo dobacuju da mu treba psiholog, a da znaju i gde da ga nađu, namigujući u pravcu grupe za susednim stolom, gde se već okupljaju svi pred ručak.

U predstavi „Skapenove spletke“ će igrati, a do tada žive i rade u Kavilu: Benjamin Varga, Daniel Dudaš, Bence Čaba Kemiveš, Marijo Sadiković, Adam Ađaš, Regina Sabo, Anabela Hodik, Endre Gustonj, Lea Grešak Mezei, Marton Senji, Natalia Bagi, Lea Tomić Dedović, Fani Dupak, Lila Greguš i gošća iz Rumunije, Kata Pancel. Oni su uglavnom još uvek studenti i neki prvi, a neki već treći, četvrti put, poput Dudaša, upisuju svoja imena u tradiciju Salaškog pozorišta, dugu već 44 godine. Isto toliko generacija prošlo je kroz svojevrstan obrazovni model preživljavanja, jer svakog leta od 1978. školska godina se za studente glume na mađarskom, Akademije umetnosti Novi Sad, završava u Kavilu, na salašu. Radi se predstava, ali i mesec dana trupa živi poput plemena u komunama. Spava se, vežba, čisti, sprema, kuva - zajedno, bez pomoći roditelja, prijatelja, profesora, tehničara. Stiču se životne veštine i upoznaje prava priroda, unutra i spolja.

– Svi rade sve – najčešći je odgovor koji se dobije na pitanje kako vam je ovde i šta za vas znači Salaško pozorište. Skromnost i posvećenost vidi se da im je vrlina. Ipak, u priči sa njima se otkriva da je u ovakvoj vrsti formatirajućeg iskustva za svakoga, pa i za njih, daleko od kuće, van zone komfora, najteže izaći na kraj sa svojim, odnosno tuđim osobinama, bez obzira o koliko bliskim ljudima je reč. Jedno je studirati sa nekim, raditi u pozorištu, a sasvim drugo živeti i ne dolaziti na gotovo. Čas, probu, ručak, koji će neko drugi i da pripremi i da pospremi.

Biti upućen na druge, zavisiti od njih, verovati im, suština je glume, razmišljam naglas. Ako je kompanijama u trendu jako važan tim bilding, zbog čega daju mnogo bolje rezultate, sada me ne čudi što pozorište na mađarskom daje odlične.

Lea Grešak Mezei, koja je do malopre širila veš, zamislila se nad pitanjem da li je treća godina glume taman da kaže sebi šta mi je sve ovo trebalo, ili da nastavi sa oduševljenjem tim putem. Čudno me pogledala i odgovorila – i jedno i drugo, kako kad.

Posle ručka mala siesta, a onda opet probe do kasno uveče. Divim se mladim ljudima koji još uvek imaju energije da se zabave. Gori vatra, đuska se, društvene igre, energično se razgovara i smeje ekipa u sred ničega, kako zovu salaš u Kavilu. Kata je posebno setna, njen Kluž je najdalje, ali je isto tako i iskustvo koje će ovde dobiti za nju najveće, jer joj je sve nepoznato.

– Ne baš sve. Čula sam za Tanjasinhaz, zato sam i došla – kaže Kata, koja bi da bude lutkarka, ali već posle nekoliko dana u Kavilu čudi se sama sebi što više ni to ne zna. Kao da mora baš sad, dodajem ja. 

Noćna sazvežđa polako blede pred nadolazećim sjajem novog dana. Bez obzira na to koliko je trajala žurka, ujutru svi „skakuću“, redi or not. Vežbe za telo, pa vežbe za glas, dva osnovna organa za glumu. Od jednih se znoji, a drugima kao da se umivaju. Oponašaju Angeš i dodiruju jagodice, oči, vratne žile, grudi, leđa, stomak, prelaze prstima po obrazima...

– Mmmmmmm, ha, ha, ha!!! Osetite kuda sve prolazi vaš glas - govori im. 

Posmatram knjige po stolovima. Ildiko Lovaš, Janoš Pilinski, Haruki Murakami, Šandor Vereš, Đorđe Lebović.

„Fekete orsag... Fekete ferfi, fekete nuk... Fekete vilag... Fekete, fekete...“, odzvanja horski, dok gledam u ljude koji nasleđuju Mihalja Babiča i Kretaker Arpada Šilinga. Sunce je ponovo visoko na nebu i svetli nad ravnicom sa svima njima.      

I. Burić