Салашко позориште у Кавилу – Тањасинхаз – опет нешто „сплеткари“

Адам млатара цревом и залива позорницу, а Армин, стојећки се увијајући посред тела, илуструје Чаби како да још више личи на гусеницу. Ендре се поново пење у торањ.  

– Он у глави има цртани филм – шапуће ми Агнеш и значајно додаје о чему још треба да пишем, показујући прстом на Чабу који кваси главу у лавору, пре него што се врати на сцену и проба још једном.

За тренутак, мир и тишину летњег поднева у Кавилу не ремети ништа. Две птице схватају да није време за тражење кукаца. У брзом, испрекиданом лету, још брже проналазе оближње крошње. А онда, сцена се понавља. Салашко позориште / Тањасинхаз пуном паром сублимира оно што ће 23. јула дочекати публику – „Скапенове сплетке“ Молијера. После премијере, очекује их турнеја по Војводини док не стигну до истог броја изведби, 23.

– Неће се ићи трактором, можда бициклима – смеје се Даниел Гомбош у дебелом хладу, док куцка на лаптопу, договарајући детаље. – Постајемо еколошка трупа.

Из оближње кухиње звецка посуђе, чује се музика и певушење глумаца којима је данашњи задатак кување ручка. Леа шири веш.

– Имали смо састанке и решили смо све, потписали смо уговор – реферише Гомбош на тему  финансијера, Мађарског националног савета којем се прошле године баш и није допала представа „Казимир и Каролина“. И даље ипак осећа горчину, јер му је то после деценије и по сталног рада, била прва година на челу Салашког позоришта, али поново се слатко осмехнуо када је чуо коментар да баш зато ове године и треба да играју Молијера, који кад није био на двору, био је у затвору.

Армин Риц, глумац и редитељ, 2018. је баш у Кавилу режирао Држићевог „Дунда Мароја“, а ово ће му бити мастер рад, након што је завршио и курс комедије дел арте. Сарадник му је драматург Тамаш Олах, који за докторску дисертацију истражује управо политичко у позоришту. Ервин Палфи компонује музику, а екипу је појачала и сарадница за сценски говор Агнеш Рафаи Телечки.

– Глумцима је лакше да ме прихвате јер сам и глумац, знам њихове потребе. Ипак, још увек чујем тај глас у себи који ми говори да им дајем нешто што нисам волео док сам слушао са сцене шта хоће редитељ од мене – у подељеној улози је Армин, због чега му сви око њега у тренутку док ово говори шаљиво добацују да му треба психолог, а да знају и где да га нађу, намигујући у правцу групе за суседним столом, где се већ окупљају сви пред ручак.

У представи „Скапенове сплетке“ ће играти, а до тада живе и раде у Кавилу: Бењамин Варга, Даниел Дудаш, Бенце Чаба Кемивеш, Маријо Садиковић, Адам Ађаш, Регина Сабо, Анабела Ходик, Ендре Густоњ, Леа Грешак Мезеи, Мартон Сењи, Наталиа Баги, Леа Томић Дедовић, Фани Дупак, Лила Грегуш и гошћа из Румуније, Ката Панцел. Они су углавном још увек студенти и неки први, а неки већ трећи, четврти пут, попут Дудаша, уписују своја имена у традицију Салашког позоришта, дугу већ 44 године. Исто толико генерација прошло је кроз својеврстан образовни модел преживљавања, јер сваког лета од 1978. школска година се за студенте глуме на мађарском, Академије уметности Нови Сад, завршава у Кавилу, на салашу. Ради се представа, али и месец дана трупа живи попут племена у комунама. Спава се, вежба, чисти, спрема, кува - заједно, без помоћи родитеља, пријатеља, професора, техничара. Стичу се животне вештине и упознаје права природа, унутра и споља.

– Сви раде све – најчешћи је одговор који се добије на питање како вам је овде и шта за вас значи Салашко позориште. Скромност и посвећеност види се да им је врлина. Ипак, у причи са њима се открива да је у оваквој врсти форматирајућег искуства за свакога, па и за њих, далеко од куће, ван зоне комфора, најтеже изаћи на крај са својим, односно туђим особинама, без обзира о колико блиским људима је реч. Једно је студирати са неким, радити у позоришту, а сасвим друго живети и не долазити на готово. Час, пробу, ручак, који ће неко други и да припреми и да поспреми.

Бити упућен на друге, зависити од њих, веровати им, суштина је глуме, размишљам наглас. Ако је компанијама у тренду јако важан тим билдинг, због чега дају много боље резултате, сада ме не чуди што позориште на мађарском даје одличне.

Леа Грешак Мезеи, која је до малопре ширила веш, замислила се над питањем да ли је трећа година глуме таман да каже себи шта ми је све ово требало, или да настави са одушевљењем тим путем. Чудно ме погледала и одговорила – и једно и друго, како кад.

После ручка мала сиеста, а онда опет пробе до касно увече. Дивим се младим људима који још увек имају енергије да се забаве. Гори ватра, ђуска се, друштвене игре, енергично се разговара и смеје екипа у сред ничега, како зову салаш у Кавилу. Ката је посебно сетна, њен Клуж је најдаље, али је исто тако и искуство које ће овде добити за њу највеће, јер јој је све непознато.

– Не баш све. Чула сам за Тањасинхаз, зато сам и дошла – каже Ката, која би да буде луткарка, али већ после неколико дана у Кавилу чуди се сама себи што више ни то не зна. Као да мора баш сад, додајем ја. 

Ноћна сазвежђа полако бледе пред надолазећим сјајем новог дана. Без обзира на то колико је трајала журка, ујутру сви „скакућу“, реди ор нот. Вежбе за тело, па вежбе за глас, два основна органа за глуму. Од једних се зноји, а другима као да се умивају. Опонашају Ангеш и додирују јагодице, очи, вратне жиле, груди, леђа, стомак, прелазе прстима по образима...

– Mmmmmmm, ха, ха, ха!!! Осетите куда све пролази ваш глас - говори им. 

Посматрам књиге по столовима. Илдико Ловаш, Јанош Пилински, Харуки Мураками, Шандор Вереш, Ђорђе Лебовић.

„Фекете орсаг... Фекете ферфи, фекете нук... Фекете вилаг... Фекете, фекете...“, одзвања хорски, док гледам у људе који наслеђују Михаља Бабича и Кретакер Арпада Шилинга. Сунце је поново високо на небу и светли над равницом са свима њима.      

И. Бурић