„Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” u Srpskom narodnom pozorištu

Tom Stopard je napisao po mnogima kapitalno dramsko delo, posvetivši ga upravo njima. Na prvom mestu Rozu i Gilu, kako ih je lakše i slađe zvati, ali i Šekspirovom „Hamletu“. Poželjna sekundarna literatura za razumevanje komada „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ bio bi Beketov „Čekajući Godoa“, ali osnovnu referencu bilo bi dobro pozajmiti od Kamija, koji kaže da apsurd nije ishodište, zaključak, nego početak, osnovni princip ljudske osećajnosti i mišljenja, jednom rečju - postojanja.

I dok Hamleta muči čuvena dilema biti ili ne biti, Stopard još naslovom upućuje da Roz i Gil nemaju taj problem, bar ne tako postavljen. Oni su već mrtvi. Dobro, u prenesenom značenju - osuđeni na smrt. Njih muči šta onda uopšta (da) rade. Otkud im reči, vreme, prostor, koji pravac delovanja odrediti, dimenzije...

Glavni saigrači u Stopardovoj apsurdističkoj komediji ispunjenoj „besmislenim“ dijalozima glavnih aktera, gotovo neprestanim detinjastim zavrzlamama tipa kolariću-paniću, igrama reči, gle „čuda“, upravo su glumci, putujuća trupa koja će na danskom dvoru poslužiti Hamletu da razotkrije spletku. Ove dramaturške linije najviše se drži reditelj Igor Pavlović, u predstavi koja je premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu. Samo umetnost, u svojoj „prevrtljivosti“, može da razdvoji iluziju od stvarnosti, ili da ih spoji. Može da pokaže od čega smo svi i od čega je sve na ovom svetu. Naravno, u zavisnosti od uloge i žanra. Od toga za šta smo mi, sami.

I pored briljantnosti Stopardovog dela, on se stalno pokazuje kao tvrd orah na pozorišnim scenama. Kao jako dobra literatura, ali jako težak zadatak za reditelja, koji bi na prvom mestu trebalo da ima dva jako vešta, razigrana, upečatljiva glumca, a zatim i dramaturgiju koja bi odavala utisak da nejasne, zapetljane niti dramske radnje, motiva, odnosa, nisu mane, nego kvaliteti ovog dela.

Iako su se Aleksandar Milković (Roz) i Vukašin Ranđelović (Gil) svojski trudili da otelotvore taj spoj, super tandem, nisu do kraja uspeli da zadrže pažnju i postignu onu vrstu neupitne, zarazne zaljubljenosti gledaoca u sve što rade, izvode, govore... Zato je tu bila Aleksandra Pleskonjić kao Prvi glumac (Plejer – kako ovu ulogu naziva Stopard), koja je upravo iz pozicije glumca – pozorišta u pozorištu – uspevala maksimalno da se poigra sa nivoima značenja i promenama dinamike, i da zabavi publiku, jer i to je jedna, ako ne i krajnja potencija ovog dela. Smehom puniti pluća, dok se omča steže oko vrata.

Pismo ili glava? Palac gore ili dole? Odlučite sami pre nego što prođe i ovaj trenutak u kojem ste mogli reći i da, i ne.

Igor Burić