Premijera Leharove „Vesele udovice” u zemunskom „Madlenijanumu”

Radi se o drugoj opereti u produkciji ove ugledne kuće kulture i umetnosti, ozbiljno pripremljenoj i virtuozno realizovanoj „Veseloj udovici“ Franca Lehara (gotovo pet i po godina posle „Bečke krvi“ Johana Štrausa Mlađeg, nepravedno brzo skinute s repertoara). Izuzetno zanimanje pratilo je oba predstavljanja (13. i 20. februara) delimično u drugačijim, pođednako kvalitetnim podelama, pretvorivši ih u događaj kome su prvenstveno doprineli gostujući umetnici autorskog tima iz Hrvatske (i naše koregrafkinje) i izuzetno angažovani, u svim aspektima razigrani i raspoloženi izvođači.

Pripadnost lakšem muzičko-scenskom žanru, koji mnogi stručnjaci smatraju manje vrednim, ne samo zbog u većini nezahtevnije muzike no što je operska, nego i uglavnom duhovitih sadržaja privlačnijih svojevremeno malograđankoj publici, a u ovom delu i s naglaskom na vrednosti i moći novca i sticanju finanijske koristi, tako aktuelnim i danas, inspirisali su reditelja Roberta Boškovića da se u otklonu od prave operete okrene vodvilju, burleski i kabareu, više nego kako je isticano, mjuziklu. Takođe i da, podosta naglašavajući karakteristične osobine pomenutih žanrova, stvori na podijumu blistavu brodvejsku atmosferu. S pravim talentom za scenu, on se s lakoćom igra s plesnim ritmovima i pitkom melodikom, u tumačenju Leharove muzike i operetsko-tekstualnog predloška V. Leona i L. Štajna (u dramatizaciji, prevodu i adaptaciji Igora Vajdliha) koristeći sve pomenute vrste, nekim momentima i likovima možda i suviše podcrtavajući karikaturalne crte, pa i elemente prenaglašene seksualnosti (odnos Valensijen i Kamila de Rosiljona, pa i drugih parova).

Vodeći se tako idejom o zabavi, Bošković je, slaveći i kod nas  20-godišnjicu svog umetničkog rada, napravio u Madlenianumu u punom smislu vedro ostvarenje u glamuroznom stilu, u stvari, pravu „sapunicu“ – soup operu , koja je po reakcijama publike veoma dopadljiva i prijemčiva za širi auditorijum, ali moramo da priznamo i mnogim posetiocima koji ne mare za ovakve „neozbiljne“ sadržaje. Ovako briljantno ostvaren spoj klasične operete i sapunice, realizovan u punom intenzitetu perfektno urađenog, efektno i vizuelno raskošno insceniranog spektakla (u scenografiji Vesne Režić i kostimima Duške Nešić) ujedinio je u oduševljenom prijemu i jedne i druge konzumente.

U maksimalno razigranom i besprekorno uigranom pevačko-glumačko-plesačkom ansamblu minuciozno razrađenih detalja i teških koreografskih zadataka, svi akteri od protagonista do najmanjeg epizodiste su s puno angažmana, rada i entuzijazma karakterno vrlo uspelo kreirali svoje uloge. U tako kompleksnim interpretativnim zadacima, pri tome zaokupljeni i plesom, stalnim kretanjem i neprestanom živom komunikacijom u duetima i ansamblima  (u složeno-razigranoj koreografiji Milice Cerović, tesno spojenoj s dramatizacijom radnje), u elegantnoj scenografiji Vesne Režić i blistavim kostimima Duške Nešić, usklađenim s vremenom (početak 20. veka) i ambijentom događanja (crnogorska ambasada u Parizu i čuveni kabare „Maksim“), najpre ističeno naslovne protagonistkinje, Branislavu Podrumac u prvoj, i Mirjanu Matić u drugoj predstavi. Iako ponešto vokalno neujednačena i intonativno ne potpuno besprekorna, Branislava Podrumac  je suvereno vladala scenom. Vizuelno i glumački sjajno odgovarajući osobinama mlade udovice Hane Glavari, sugestivno je isticala frivolne, ali i glamurozne karakteristike lika, potvrđujući zbog čega je „mjuziklovska“ zvezda Madlenianuma. U drugoj predstavi, naglašavajući kapricioznost i „svetske“ manire glavne junakinje, Mirjana Matić je osvajala sigurnim, pevački upečatljivim tumačenjem i savršeno čistim i strelovitim sopranskim visinama, koloraturama i sočnom lepotom glasa.  U ulozi domišljatog Grofa Danila Danilovića, nećaka kraljevske loze Montenegra (u prvobitnoj verziji dela, Pontevedra) zbivanjima je dominirao daroviti lirski bariton Dimitrije Cincar Kostić, donevši ga kao šarmantnog, posve zgodnog, i za sve prisutne žene privlačnog bonvivana. Kako se od partije neznatnog obima može napraviti gromadna epizodna bravura, pokazao je briljantni glumac Đorđe Stojković u ulozi Njegoša, pleneći pođednako  pevanjem, igranjem i stepovanjem, nezadrživo jureći pozornicom, i uplićući se u sve moguće situacije. Među ostalim solistima imresivan je bio i Žarko Stepanov, kao Baron Mirko Zeta, ambasador Montenegra, dok je savetnika Kromova, bolji u drugom izvođenju, igrao tenor Ljubomir Popović, a njegovu ženu Anja Orelj.

Izvođenjem je s posebnim senzibilitetom, pažnjom i preciznošću rukovodila duboko koncentrisana, s vidljivim studioznim pristupom i emotivnim odnosom prema delu i umetnicima, dirigentkinja Vesna Šouc Tričković. Od početnih taktova do kraja, ona je prvenstveno zaslužna za nenarušeni muzičko-dramski tok, razuđenu dinamiku, koherentnost, profesionalnu sigurnost svih aktera i zaokruženi interpretativni rezultat, koji je i najbolja pozivnica za sledeći susret s „Veselom udovicom“  9. marta i našim baritonom, prvakom Opere SNP-a Vasom Stajkićem u ulozi Grofa Danila Danilovića.       

                Marija Adamov