PRELAZAK CRVENE LINIJE: Intervju sa rediteljem DANIJEM JUNGOM

Ova predstava je nedavno izvedena i u Srpskom narodnom pozorištu, kao deo Festivala „3Fest“, a prilika da se porazgovara malo sa Danijem Jungom bila je neprikosnovena.

Trebala bi, naime, cela strana da se predstavi njegov rad i doprinos pozorišnoj kulturi sveta. Od Njujorka 1971. gde je učestvovao u osnivanju „Podrumske radionice“ (Basement Workshop), prve azijsko-američke umetničke i kulturne organizacije, do osnivanja Pozorišta „Zuni Icosahedron“ u Hong Kongu, prošlo je samo deset godina, ali na svakih sledećih deset godina Jung kao da je gomilao stotine novih umetničkih dela, od crtanog preko eksperimentalnog filma, do video arta, performansa, instalacija, pozorišnih predstava.

I ne samo to. Dani Jung je bio član takoreći bezbroj aktivističkih organizacija kritičke orijentacije, koja su radila na tome da umetnici ostvare bolji položaj u društvu. Danas se predstavlja kao neko ko radi na interkulturalnosti, a glavne saradnike nalazi u Indoneziji i Japanu.

- Šta god da vidite, ili čujete, u tome ima jedna crvena linija – objasnio je na početku razgovora čudnovat postupak koji je koristio u predstavi „Prekinuti san“, upotrebu crvene linije koja čas uokviruje slike, lica, a čas se kreće po sceni, kao da skenira ili briše ono što je na njoj. Crvena linija za njega je granica koju kao ljudi ne prelazimo. Nasmejao se kad je rekao da je to u predstavi „Prekinuti san“ i neka vrsta ispiranja mozga publike.

Kako to da u Srbiji živi mnogo ljudi iz Kine, a retko se viđaju u pozorištima. Da li je to zato što su ovde zbog ekonomskih, a ne kulturnih razloga?

- To je jedan od razloga. Drugi bi bio taj da šta god da su doživeli kod kuće, odvratilo ih je od kulture, jer kultura znači politika, a oni ne žele da imaju ništa s tim. Ali kad se malo više skrase, verujem da će se to promeniti. Pozorište je takođe i refleksija podsvesnog, a predstavlja i intelektualnu potrebu. Kada ljudi imaju posla s preživljavanjem, onda im ne treba ništa drugo. 

Umetnici kao duhovi

Okupiran drevnim mišljenjem da su umetnici pri dnu društvene lestvice, da su potkupljivi i promenljive prirode, Dani Jung otkriva da ih je jedan autor iz dinastije Juan ih nazivao duhovima: „To je ismevanje. Koristim to da bih ilustrovao kako su sve umetnici tretirani, ali na nivou metafore ponekad i kao inspiraciju šta to sve biti duh uopšte znači”. 

Da li bi se mogla povući paralela, izvući neka sličnost ili razlika između evropskog i azijskog pozorišta?

- U poslednje vreme nisam gledao baš puno evropskog pozorišta… Ni svoje pozorište ne bih etiketirao kao kinesko, hongkongško ili azijsko. Kada pogledam na demonstracije iz 2019, poredim ih sa velikim protestima na Tjenanmenu. I pitam se šta je u glavama tih mladih ljudi. Kako se odnose prema tome, ili samo dele zajedničko uzbuđenje, kao na nekoj zabavi? Koja je njihova uloga u socijalnom, političkom i kulturnom razvoju? A o pozorištu razmišljam kao o manjini… Pozorište je kao ogledalo za izvođače i za publiku. Ne mislim da je ono mesto za propoved ili predavanje.

Šta je u Kini veliko, kao u Evropi Šekspir, ili Čehov, na primer?

- Mi svi znamo jako dobro da posle 1949. umetnici su trebali da služe svojoj zemlji. To znači da služe ljudima na pozicijama moći. Pozorište je postalo sredstvo za propagandu i edukaciju. Uvek sam se pitao kada će da postane ogledalo kako bi se videlo šta je to van njega. To se, naravno, nije dogodilo. Posle velikih reformi, pozorište je komercijalizovano i postalo je roba u sistemu konzumerizma… Umetnici su postali kao lutke… To me je u jednom kritičkom komentaru vratilo na školski sistem, akademije. Na pitanje da li se tamo uče samo tehnike, ili to šta je značenje pozorišta od svog osnivanje pre nekoliko hiljada godina u Grčkoj, do danas. Pa onda tu je i izvrsnost… Ponekad se pitam i kako to da u zapadnoj kulturi ljudi mogu da rade razne stvari, a ipak ne uspevaju. To nas vraća i na pitanje motivacije. Zašto se neko odlučuje da postane umetnik. Iz taštine? Rol-modela koji zgrću pare? Postoji mišljenje da je biti umetnik više od profesionalne kategorije. Da je to veoma jedinstveno… Pozorišne akademije uglavnom oblikuju izvođače. Mene je pozivalo mnogo pozorišta dajući mi 120 sati za probe i mogućnost izbora saradnika. To je obrazac na kojem počiva kulturni menadžment. Ne krivim te ljude. Oni samo brinu o tome šta je urađeno i za koje vreme. Isto je i sa školama. Tamo su mnogi studenti, koji su ispali iz nekih drugih opcija, a neki su došli niotkuda. Studije glume vide kao alternativu onome što rade, odnosno tome da ne rade ništa.

Gde je mesto alternative kao nezavisne scene u odnosu na sve to što ste rekli?

- Osamdesetih smo imali umetnike koji nisu bili finansirani od strane vlade. Mnogo smo se sastajali da vidimo zašto to radimo i kako bi mogli da nastavimo. Kada je došlo finansiranje, došle su i smernice. Devedesetih sam bio angažovan od vlade da osmislim umetničko učešće u tome i borio se sa pitanjem da li nam je to uopšte potrebno… Razmišljao sam više o tome kako bismo mogli da postanemo samoodrživiji, raznovrsniji, sa više vizionarstva kakva nam je razvojna dijalektika potrebna. Bio sam naivan.   

Igor Burić