ПРЕЛАЗАК ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ: Интервју са редитељем ДАНИЈЕМ ЈУНГОМ

Ова представа је недавно изведена и у Српском народном позоришту, као део Фестивала „3Фест“, а прилика да се поразговара мало са Данијем Јунгом била је неприкосновена.

Требала би, наиме, цела страна да се представи његов рад и допринос позоришној култури света. Од Њујорка 1971. где је учествовао у оснивању „Подрумске радионице“ (Басемент Workshop), прве азијско-америчке уметничке и културне организације, до оснивања Позоришта „Зуни Ицосахедрон“ у Хонг Конгу, прошло је само десет година, али на сваких следећих десет година Јунг као да је гомилао стотине нових уметничких дела, од цртаног преко експерименталног филма, до видео арта, перформанса, инсталација, позоришних представа.

И не само то. Дани Јунг је био члан такорећи безброј активистичких организација критичке оријентације, која су радила на томе да уметници остваре бољи положај у друштву. Данас се представља као неко ко ради на интеркултуралности, а главне сараднике налази у Индонезији и Јапану.

- Шта год да видите, или чујете, у томе има једна црвена линија – објаснио је на почетку разговора чудноват поступак који је користио у представи „Прекинути сан“, употребу црвене линије која час уоквирује слике, лица, а час се креће по сцени, као да скенира или брише оно што је на њој. Црвена линија за њега је граница коју као људи не прелазимо. Насмејао се кад је рекао да је то у представи „Прекинути сан“ и нека врста испирања мозга публике.

Како то да у Србији живи много људи из Кине, а ретко се виђају у позориштима. Да ли је то зато што су овде због економских, а не културних разлога?

- То је један од разлога. Други би био тај да шта год да су доживели код куће, одвратило их је од културе, јер култура значи политика, а они не желе да имају ништа с тим. Али кад се мало више скрасе, верујем да ће се то променити. Позориште је такође и рефлексија подсвесног, а представља и интелектуалну потребу. Када људи имају посла с преживљавањем, онда им не треба ништа друго. 

Уметници као духови

Окупиран древним мишљењем да су уметници при дну друштвене лествице, да су поткупљиви и променљиве природе, Дани Јунг открива да их је један аутор из династије Јуан их називао духовима: „То је исмевање. Користим то да бих илустровао како су све уметници третирани, али на нивоу метафоре понекад и као инспирацију шта то све бити дух уопште значи”. 

Да ли би се могла повући паралела, извући нека сличност или разлика између европског и азијског позоришта?

- У последње време нисам гледао баш пуно европског позоришта… Ни своје позориште не бих етикетирао као кинеско, хонгконгшко или азијско. Када погледам на демонстрације из 2019, поредим их са великим протестима на Тјенанмену. И питам се шта је у главама тих младих људи. Како се односе према томе, или само деле заједничко узбуђење, као на некој забави? Која је њихова улога у социјалном, политичком и културном развоју? А о позоришту размишљам као о мањини… Позориште је као огледало за извођаче и за публику. Не мислим да је оно место за проповед или предавање.

Шта је у Кини велико, као у Европи Шекспир, или Чехов, на пример?

- Ми сви знамо јако добро да после 1949. уметници су требали да служе својој земљи. То значи да служе људима на позицијама моћи. Позориште је постало средство за пропаганду и едукацију. Увек сам се питао када ће да постане огледало како би се видело шта је то ван њега. То се, наравно, није догодило. После великих реформи, позориште је комерцијализовано и постало је роба у систему конзумеризма… Уметници су постали као лутке… То ме је у једном критичком коментару вратило на школски систем, академије. На питање да ли се тамо уче само технике, или то шта је значење позоришта од свог оснивање пре неколико хиљада година у Грчкој, до данас. Па онда ту је и изврсност… Понекад се питам и како то да у западној култури људи могу да раде разне ствари, а ипак не успевају. То нас враћа и на питање мотивације. Зашто се неко одлучује да постане уметник. Из таштине? Рол-модела који згрћу паре? Постоји мишљење да је бити уметник више од професионалне категорије. Да је то веома јединствено… Позоришне академије углавном обликују извођаче. Мене је позивало много позоришта дајући ми 120 сати за пробе и могућност избора сарадника. То је образац на којем почива културни менаџмент. Не кривим те људе. Они само брину о томе шта је урађено и за које време. Исто је и са школама. Тамо су многи студенти, који су испали из неких других опција, а неки су дошли ниоткуда. Студије глуме виде као алтернативу ономе што раде, односно томе да не раде ништа.

Где је место алтернативе као независне сцене у односу на све то што сте рекли?

- Осамдесетих смо имали уметнике који нису били финансирани од стране владе. Много смо се састајали да видимо зашто то радимо и како би могли да наставимо. Када је дошло финансирање, дошле су и смернице. Деведесетих сам био ангажован од владе да осмислим уметничко учешће у томе и борио се са питањем да ли нам је то уопште потребно… Размишљао сам више о томе како бисмо могли да постанемо самоодрживији, разноврснији, са више визионарства каква нам је развојна дијалектика потребна. Био сам наиван.   

Игор Бурић