Predstava Za sada je sve ok u Kruševačkom pozorištu

Nije kao sve druge, stabilne žene, koje znaju gde idu, šta hoće. Ili bar izgledaju tako. Ona ima problema u braku, na poslu...Njen muž ima majku. Kod nje ide za vikend, na planinu, da se najede, nadiše. Kod kuće, sve ga steže. Nije dobro ni njemu.

Ovo je siže nedavno premijerno izvedene predstave „Za sada je sve OK“ u Kruševačkom pozorištu, koje je ove nedelje posetio Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja. Predstava je nastala kao autorski projekat rediteljke Snežane Trišić, glumaca Biljane Nikolić, Dejana Tončića, Bojana Veljovića, Nikole Rakića, po tekstu „Prozor“ Nataše Rajković, poznate kao dramaturškinje koja je razvila specifičan pozorišni izraz sa rediteljem i glumcem Bobom Jelčićem. Taj izraz podrazumeva stil pisanja i igre koji proizilaze iz svakodnevnih životnih situacija, osećanja i misli koje ih prate. Teatralizaciju koja je nenapadna, ali sveprisutna, baš kako to režira Snežana Trišić, birajući i scenografske detalje, poput udobne bračne fotelje, ali samo jedne.

Osnovni kvalitet predstave „Za sada je sve OK“, podrazumevajući da je u njoj potrebno otvoriti dušu, jeste hrabrost. Nije drama u tome da su Milenine (Biljana Nikolić) „supranice“ jače, snažnije, nego u njoj, njenoj spremnosti da pokaže svoje slabosti, svoje želje i potrebu da se o njoj neko brine, fenomenalno prikazano u sceni u kojoj se ona iz žene, supruge, presvlači okupana svetlima pozornice u Ninu Simon i peva „My Baby Just Cares for Me“.

Vrlo je kvalitetna i izvedba drugih glumaca. Dejan Tončić je briljantan kao Milenin muž. Teško da bi se u jednoj slici, nekoliko reči mogao bolje opisati, nego što to za njega radi kostimografsko rešenje Milice Grbić Komazec – trenerka i košulja. Njegova muka je što ne može pomoći ni sebi, zameniti (štedljivu) sijalicu, a kamoli ženi. Ni nju ne može zameniti, ni uz pomoć majke kod koje odlazi.  Bojan Veljović igra doktora, Mileninog šefa s posla. On je oličenje svega onoga što Milena i njen muž nisu – drčni, bučni, bezobrazni, beskrupulozni... Samim tim, on je prototip nekog tamo uspeha koji bi trebalo da bude idealan za čvrstinu, postojanost, uspešnost u ovom svetu, od kojeg se mnogo lakše ograditi, nego identifikovati sa njim. Nikola Rakić igra pacijenta u bolnici, koji u jednom trenutku povezuje svu muku do tada predstavljenih likova i rešava je sa prividinom lakoćom nju-ejy filozofije spiritualizma, tapkanja, meditacije, vežbi joge, disanja, a zapravo jednim kontrpunktom, obilnim poetski krvavim sanjarenjem o Islandu, zemlji gde su ljudi – ljudi, a njihovo društvo, priroda – društvo i priroda koji ih okružuju, koje održavaju takvima - čisti, netaknuti.

Glumci Kruševačkog pozorišta očigledno uživaju u onome što rade u predstavi „Za sada je sve OK“. Sama ta činjenica preliva se na publiku i nadahnjuje ih. Komediografski otklon otklanja težinu teme, otvarajući zdravije perspektive, čak i kad one dolaze od hipsterskog mambo-yambo majndfulnesa.

A gde nam je Milenica? Šta bi sa njom?

E, pa tu je već kvaka koja otvara vrata, ili prozor, da se izrazimo naslovom teksta od kojeg se krenulo, za niz problema. Promaju, što bi rekla čuvena srpska reč, kako glasi jedna od savremenih mitologija!

Prvo, niz bračnih scena na početku predstave, u velikoj meri zasnovanih na nizu opštih mesta tipa muž ne primećuje ženu, pije pivo, dok ona, zaokupljena jedom, ne primećuje njega, a „deca velika“, i nisu neki materijal za uzbuđenja. Dramaturški fjord se širi uvođenjem likova doktora, pa i pacijenta, novim nizom sada originalnijih dosetki, ali po cenu da se izgubi Milena, pa i obrisi bračnog kostura. Ako ovo interpretiramo sa stanovišta unutrašnje logike, mogli bi da se izvlačimo time da je upravo takva to priča. Takav život i priroda – pretapajuća. Nešto se u nama ipak buni da iz komedije situacije pređemo put komedije stanja, da opšte uzmemo za individualno, da muški pojedu ženske, a takvu stvar prihvatimo zdravo za gotovo.

Igor Burić