Predstava Kad sam bio garav u Pozorištu mladih: Kad se peva

Delimičan odgovor upravo na to pitanje dali su autori i akteri predstave “Kad sam bio garav” u Pozorištu mladih. Prvo je Milivoje Mlađenović ukomponovao pesme Miroslava Mike Antića u dramsko štivo, zatim je reditelj Stevan Bodroža sa nadahnutom ekipom glumaca (Ivan Đurić, Danilo Milovanović, Marija Radovanov, Neda Danilović, Ervin Hadžimurtezić) to štivo pretvorio u scensku izvedbu.

Dramska sloboda - mogla bi se nazvati poetika Mlađenovićevog komada koji preuzima naslov, motive iz priče, pesme, izjave i ono što su o Miki Antiću govorili. Život pesnika opisuje u dva, tri vremenska toka. Jedan iz detinjstva, škole, jedan iz osamdesetih, kafane, zatim iz devedesetih, a jedan je vanvremenski, “sa neba”, danas i ovde ili uvek i svuda. Ali mesto fragmentirane radnje je uglavnom, ne toliko zbog isticanja duhovne ideje beskućništva - ulica, to “mitsko” mesto “vaspitavanja”, a zapravo odrastanja mnogih generacija 20. veka. 

Izvesna stereotipna plošnost - učitelji su strogi, ali pravični, panduri glupi i zatucani, cigani životni, ali nesrećni, pesnici dobri i razočarano pijani - prostire se kroz ceo komad. Period nacizma iz Drugog svetskog rata i nacionalizma iz devedesetih ovlaš povezani, nategnuti. Ojačani su rediteljskom dosetkom da u jednom trenutku pusti govor Slobodana Miloševića. Uopšte se ne vidi unutrašnja logika, sukobi, motivacija likova, sem onoga što ih određuje spolja, zbog čega sve dramsko i jeste u velikoj meri dvodimenzionalno, neodsledno, prozivoljno... Otud ne čudi što je šou ukrao Mile Dileja (Danilo Milovanović) i njegova najraspojasanija pojava romskog mladića koji nestaje u vihoru rata, ali se vraća u onom iz devedesetih, ponoviću, bez vidljivijeg (opravdanijeg) razloga.

Međutim, ima nešto jako živo u predstavi “Kad sam bio garav” Pozorišta mladih. Emocija. To je reditelj Bodroža u saradnji sa glumcima uspeo da izvuče u prvi plan, dodajući još pokoju pesmu, zasenjujući dominantne karakterizacije-ilustracije.

Emocija je živa kao što je reč koja peva u celosti doživljaj života. Izgovorena je iz, u ovom slučaju veoma uslovno rečeno, dramskih situacija, ali ipak odzvanja i deluje izdvojeno, kao ono čemu ništa drugo zapravo i ne treba, jer sadrži sve(t) i čuva ga. Tako su bar filozofi (Hajdeger) opisivali moć umetnosti pevanja.  

A tako nekako glasi i moj odgovor na pitanje s početka ovog teksta - izgledati može kako izgleda, delovati kako deluje, ali kad se peva - zlo se ne misli.

Igor Burić