Predstava „Edvard II” premijerno 15. decembra

Posle deset godina rediteljske karijere, u kojoj je režirao predstave u Novom Sadu, Subotici, i u susednoj Mađarskoj i Rumuniji, Zoltan Puškaš se sada vraća kao glumac na svojoj matičnoj sceni.

Evo ga sada u ulozi kralja Edvarda II, koji loše vlada, homoseksualca koji protežira svoje izabranike, u priči iz 14. veka, koju je napisao Marlou, svedok renesansnog 16. veka, a predstava se igra u sadašnjem vremenu, ali otkriva iste grehove, sklonosti, strasti, zavere, mračne činove... O tome da li se nešto, kroz vreme, promenilo u percepciji njegove ličnosti, u (zlo) upotrebi njegovih ličnih sklonosti u političke svrhe, odnosno u razračunu sa njim, reditelj Robert Lenard govori za naš list da nije, i da se oduvek radilo upravo o tome, mada se homoseksualnost različito tretirala u određenim vremenskim periodima u istoriji Evrope, i pozitivno i negativno.

Kroz 20.vek se gledanje na to neprestano menjalo, kako Lenard smatra, ne iz ideoloških razloga, već političkih. Kod nas je trenutno izuzetno komplikovana i čudna situacija, jer se predstavljamo kao da smo liberalni i otvoreni prema LGBT populaciji, a, kako ističe Lenard, realnost u glavama u Srbiji, i uopšte u srednjoj Evropi, pritom misleći i na Mađarsku i Hrvatsku, totalno je drugačija, jer je to zapravo izuzetno homofobna sredina. Homoseksualnost je bio idealan izgovor da Edvardovi protivnici krenu u političku borbu protiv njega.

- Na Zapadu postoji genijalan naziv za to: pinkvašing, koji upućuje na upotrebu seksualnog identiteta u političke svrhe. Tako nešto se dešava ovde, i po tekstu i po istoriji Engleske. Reč je o totalno nečem drugom u Edvardovom slučaju, jer on baš nije dobar političar, a gej je, ili biseksualac ili barem kvir, i tu dolazi do neke zamene teze, po nama namerne - objašnjava Lenard.

Sumnju da bi možda Edvard drugačije prošao da je bio makar umereniji, Lenard raspršuje time što ukazuje da bi to isto bio politički problem i uopšte problem privatnog života, čak i kada bi žena bila u pitanju, i kada bi protežirao njene najbliže.

- Mislim da u nekom smislu ja ličim na Edvarda, ili on na mene. Nije uopšte lako napraviti ovaj lik. On je dobar čovek, kome je najvažnija ljubav. Zvanično svi znaju da on ima ženu, ali Edvard voli muškarca. Problem je u tome što on treba da bude kralj, ali nije dobar u tom smislu. Ne bavi se politikom, ne zna šta je politika, daje sve, svima, od srca. On je jako dobar čovek, samo nije za kralja - navodi Zoltan Puškaš o svom liku, dodajući da nije lako vratiti se na glumačku scenu posle deset godina, i glumiti ovako kompleksan lik.

- Isti je problem i verovatno bi se svi isto pobunili i u tom slučaju, samo ovako je još problematičnije, jer se Edvard zaljubljuje u problematične muškarce. I Gaveston i Spenser su izuzetno problematični ljudi, spletkaroši koji su to bili i pre veze sa njim. On to jednostavno ne prepoznaje. Čak u jednom trenutku stari Mortimer kaže u komadu da je kralj zapravo dobronameran i zaljubljen i to je jedini problem sa njim, jer gubi objektivnost o situaciji. Kasnije, čak i ako bi vratio neku objektivnost, ne bi mogao više da pomogne, zato što je država već u raspadu - napominje Lenard.   

Ovaj komad obuhvata 19 godina vladavine Edvarda II, koji u taj krug ulazi kao totalno naivna osoba, koja samo želi da bude sa svojim miljenikom, podseća Lenard, a posle 19 godina umire veoma tragično i veoma nezasluženo, s obzirom na mučiteljski način na koji su ga ubili.

- Mi smo to malo menjali u scenskom smislu. Hteli smo da to ubistvo ostane, jer je simbol, i to je i tada bio. Postoji i slučaj njegovog drugog ljubavnika Spensera, koga ubiju tako što ga kastriraju i to veoma dugo, na glavnom trgu Londona. I to je isto simbolično ubistvo, koje je itekako bilo u modi u to vreme - napominje Lenard.

U predstavi se koriste kamere i kompjuteri, a i scenografija je svedena i njen središnji deo je - tuš kabina.

- Prvo smo se opredelili da radimo u današnjem kostimu, sa današnjim oružjem, jer smo odlučili da nećemo mačevati, onda smo scenografkinja Nora Arva i ja stigli veoma brzo do toga da centralni element scenografije bude neki najintimniji prostor. Razmišljali smo i o kadama i o spavaćoj sobi, ali nekako smo na kraju stigli do tuš kabine, koja je zaista intima jednog čoveka, u koju ne pušta bilo koga - objašnjava Lenard.

Međutim, to mesto intime ipak nije zaštićeno od kamera i mobilnih telefona, te se snimaju i orgije, a ubistvo koje se tu dešava bude prenošeno preko lajv - strima.

Postoji i interaktivna dimenzija ove predstave, jer mladi Mortimer redovno razgovara sa publikom, tražeći od nje dozvolu da ubije Gavestona, i da on menja kralja, što ukazuje da danas postoji posrednik u donošenju odluka u demokratskom sistemu, a to je narod, ali da on, i to veoma dobro znamo, može lako da menja svoje stavove.

Uz Zoltana Puškaša u predstavi još igraju: Bence Salai (Edi), Ištvan Kereši (Edmund Kent), Arpad Mesaroš (Gaveston/Lajtborn), Andrea Janković (Izabela), Judit Laslo (Margaret), Atila Nemet (Stratford), Livia Banka (Lejdi Mortimer), Daniel Gomboš (Mortimer), Atila Giric (Stariji Spenser), Robert Ožvar (Spenser) i Gabor Pongo (Rajs ap Houel). Adaptaciju po drami “Edvard II”, i po Holinšedovoj hronici načinio je Robert Lenard. Scenografkinja i kostimografkinja je Nora Arva, a kompozitor je David Klem.

N. Pejčić