POZORIŠNI PUTOPISI Putovanje do komedije

U prvom slučaju sam se trudio da pronađem adekvatne predstave za jedini naš festival isključivo posvećen komediji, a u drugom sam pokušavao da na repertoar našeg najstarijeg profesionalnog teatra stavim inscenacije ovog uistinu specifičnog dramskog i scenskog žanra.

Otuda znam – ne samo na osnovu onoga što piše u teoriji, nego i na temelju ličnog iskustva i konkretne prakse – da do komedije nije nimalo lako stići. Ovo putovanje je stendalovski dugo i neizvesno, ali za njega vredi žrtvovati… Pa – barem u mom slučaju – nije baš došlo do žrtvovanja života (kako veli Stendal pišući o sreći), ali je svakako izvesno da vredi utrošiti mnogo – vremena, strpljenja i, svakako, nade.

Poslednjih meseci me, ponovo kao selektora Dana komedije, greje nada da ću uspeti da sačinim izbor dobrih festivalskih predstava. Iskreno, prošli put sam se jedva nekako izvukao, jer su to bila mračna vremena: početak ovog nesrećnog stoleća, nedugo nakon bombardovanja i ubistva premijera. Dakle, bilo je jasno da nikome tada nije baš do smeha – pozorištnim stvaraocima, teatarskim upravama, no publika je, s druge strane, imala drugačije potrebe. Ne zato što su potencijalni gledaoci pozorišnih predstava bili veseli nego upravo suprotno. Pre će biti da su osećali prirodnu potrebu i želelju da upravo uz pomoć komedije makar na čas uteknu od sivila stvarnosti, da predahnu nakon decenijskog trpljenja: krvavog raspada dotadašnje države, sankcija, tranzicije, ubistvene inflacije, hronične besparice, permanentnog straha i frustracija, čekanja u kilometarskim redovima, rata s najmoćnijom vojnom silom sveta…

Ponuda ili nije bilo, ili su bile „tanke“ ili – što je zapravo bio najčešći slučaj – u to doba nastale komedije su humor plasirale na specifičan način, kroz svojevrsnu zadršku, katkad čak usputno, a u stvari tretirajući ozbiljne, nimalo smešne teme. S druge strane, istina je i da komediju, nimalo opravdano ali uporno, prati glas da je laki žanr, da je manje vredna od tragedije ili drame u užem smislu, da je komediju jednostavno napisati i još jednostavnije postaviti na scenu, da je njen jedini istinski zadatak da nasmeje gledaoce, a to je – kao što znamo – moguće i kada se glumci i glumice krevelje, kada plasiraju karikature, gađaju se tortama, smešno hodaju… Uostalom, nije džabe Aristotel autor znamenitog spisa o tragediji. Istine radi, nagovestio je i da će se drugi put baviti komedijom, ali to delo ili nije napisao ili ono do nas nije stiglo.

No da li je baš tako? Da li je komedija uistinu „lak žanr“? Nije li još Umberto Eko u Imenu ruže jasno definisao moguće razloge zbog kojih je, možda, Aristotelov spis o komediji tokom minulih stoleća „zagubljen“, ali i naveo zašto je do toga moglo da dođe, te argumentovao zbog čega komedija nije nimalo naivana, da, kada je zaista dobra, pokatkad provocira mnogo dublja, pa i subverzivnija razmišljanja publike.

Problem, dakle, upravo čini raskorak između Ekovih argumenata, s jedne, i potreba najšire publike s druge strane. Ponekad je ovakva potreba gledalaca baš rezultat prejakih pritisaka stvarnosti, kao što je to bilo početkom 2000-ih, ali i kao što to potvrđuje i naša sadašnjost. I upravo će taj pritisak staviti na muke svakoga ko ovih dana i meseci, pa i godina, pokušava da na sceni napravi komedije ili ih izabere za festival. U oba slučaja je, dakle, neophodno lavirati, pronaći ekvidistancu i odrediti meru između smešnog i onoga što provicira pročišćenje. Otkriti suptilne puteve koji kroz smeh vode do emocija dubljih od jednostavnog zadovoljstva i eskapističkog zatvaranja očiju pred stvarnošću, složenijih od relaksacije zbog smešnih dramskih replika, glumačkih gegova i uveseljavajućih scenskih prizora.

E, baš je taj put do komedije komplikovan, težak i neizvestan. Lane ga je Nebojša Bradić, tadašnji selektor Dana komedije, pronašao. Na festival je, naime, pozvao predstave koje govore o smrti i umiranju, o zločinima i devijacijama rđavog vršenja vlasti, o dubokim krizama koje potresaju porodice i odnose između bliskih prijatelja, o mafijaškim obračunima i ubistvima, ali je svaka od predstava prikazanih na jagodinskom festivalu bila scenski realizovana na način koji uvažava visoke umetničke kriterijume, zasniva se na ozbiljnim rediteljskim i glumačkim rešenjima, a najveći broj inscenacija je uspeo da izbegne jeftina glumačko-rediteljska podilaženja najširem horizontu očekivanja gledalaca.

Na šta, s druge strane, ukazuje ova selekcija? 

Ona potvrđuje neupitnu činjenicu da je, na prvom mestu, moguće načiniti izbor predstava koje će zadovoljiti oba kriterijuma, da je i smehom moguće provocirati ozbiljna razmišljanja o ovom vremenu i nama u tom vremenu, kao i da danas u našem pozorištu takve predstave postoje. I što je najvažnije, da ih publika voli i razume.

Evo sa kakvog se putovanja ovog puta oglašavam, i dalje nesiguran da li sam odabrao baš ovakve predstave kakve smatram adekvatnim. I još uvek uplašen da li će moj izbor naljutiti publiku i razočarati stručni žiri. 

Aleksandar Milosavljević