„Nosorog” u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhazu: Sve je divno, dok je logično

Ova pesma čika Jove Zmaja ima nešto u sebi što može da zvoni u glavi kada se čita, podseća ili gleda „Nosorog“ Ežena Joneska. Dobro poznatu dramu teatra apsurda postavio je na scenu Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaz Nikita Milivojević. U njoj ljudi postaju nosorozi i gaze sve pred sobom.

Logika je divna stvar, sve dok nije apsurdna, govore Joneskovi likovi u drami, dok se svi oni koji brinu o višem dobru, ne pretvore u nosoroge. Jedini Beranže Arona Balaža, na veliko zadovoljstvo publike koja ga dugo nije gledala u pozorištu, od bezbrižnog tipa „zabrinutog“ samo za svoje dobro, pa čak i kad je ono loše, poput uživanja u piću, na kraju se pretvara u čoveka kojem je stalo do smisla, na način da je spreman sam da ga kreira i brani.

Postoje mnogi značenjski slojevi Joneskovog dela. Jasno je bilo već u to vreme, posle Drugog svetskog rata, da Jonesko pojavom „nosorigitisa“ prvenstveno referiše na nacističko divljanje po Evropi i svetu. Zanosna životinja tvrde kože i moćnog roga pokazuje se superiorna u odnosu na prirodu čoveka koji, ipak, ima tu neverovatnu sposobnost da se transformiše i na osnovu misaonih uvida. Današnji biolozi bi rekli da je ova alegorija neodgovarajuća, jer je nosorog miroljubiva životinja koja vrlo retko, samo kad se oseti ugroženom, prelazi u stanje razdraženosti i zahvaljujući svojim gabaritima i čvrstoći, postaje veoma opasna. No, da li i ovo ne bi moglo da se uklopi u svojstvo Joneskove dramske pronicljivosti kada je u pitanju fenomen jednoumlja koji je opisao?

Reditelj Nikita Milivojević predstavom u Novosadskom pozorištu danas i ovde ponajviše poentira na nemogućnosti zajedničkog života, odnosno nefunkcionalnosti društva, zbog čega se svi okreću podivljaloj „individualnosti“. Budući da je „Nosorog“ strukturiran tako da ima javni, poslovni i lični plan, kroz činove u kafani, na poslu i kod kuće, a da drama ima i komički potencijal, u prvom delu je prikazana konfuzija među stanovništvom grada (u Francuskoj, ili bilo gde), koji ne znaju šta, ili bolje reći kako da misle. Uključujući sveštena lica, kojih u izvorniku nema. Oni do kraja prvog čina preuzimaju jedni drugima replike, dok Beranže poput nekog lika u stripovima, zastrašen ponašanjem i događajima oko sebe, hvata svaku priliku da ispije još pokoju čašicu. Ali, jednom kad nosorozi počnu da kruže gradom, spasa nema...

Drugi čin je posebno efektan, jer je umesto u novinskoj redakciji, gde Beranže radi, reditelj radnju smestio u hiruršku salu, to jest bolnicu. Treba li napominjati da je svaka sličnost sa realnim okolnostima namerna. Novine su više deo rekvizite, a vesti o „nosorogitisu“ mnjenja koje obuzima pažnju doktora dok, međusobno se sukobljavajući, rade izuzetno važne stvari za ljudsko zdravlje. Hijerarhijski odnosi ovde su još istaknutiji, jer je Beranže prikazan kao čistač i jedini se, na svoj nemarni način, brine o pacijentu na hirurškom stolu. Kada pojava nosoroga razruši i ovu dramsku strukturu, što verno i vrlo aktivno prate scenografska rešenja reditelja sa igrom zavesa, platformi, padajućih cugova, raznoraznog izuzetno zanimljivog i inspirativnog „krša i loma“ u scenskoj upotrebi rekvizite, ovaj pacijent (Daniel Tot) će biti posebno smešan, skakućući po ordinaciji poput nekog dobroćudnog zombija iz video-igrice.

U finalnoj sceni, reklo bi se nepotrebno dugačke ekspozicije, koja razbija ritam predstave, pratimo (melo)dramski rasplet i svojevrsno objašnjenje Joneskovog komada. U njemu se prvo Žan (Arpad Mesaroš), prvobitno ugledni član društva, plemenitih svetonazora i veoma kritičan prema Beranžeovoj frivolnosti, odlučuje da ipak postane nosorog. Beranžeovo zaprepašćenje, zatim i reakcija su takve da on dolazi kući, odnosno sebi, odlučujući da devojci Dejzi predloži (američki) san – normalan život sa decom i obnovom napuštenih vrednosti. Ona – žena, ne pada joj napamet... Ovde bi se moglo još štošta reći, ali hajde da se vratimo tradicionalnom junaku: umesto u san, Beranže ostaje sam. Nepokoren, ali zatvoren.

Lik Dejzi (Agota Ferenc) koji u predstavi upoznajemo tek u poslednjoj sceni, a do tada je reditelj ostavlja kao neku opsenu, čak u naznakama, za poznavaoce komada, daje drugoj glumici (Blanka Dieneš), vrlo je dvosmisleno rešenje. Eto još apsurda za ono što nam je logično.    

Igor Burić