Nikolina Đukanović dramaturškinja SNP-a: Dopler je lično ime

Dramatizaciju radi u saradnji sa poznatim i cenjenim rediteljem Aleksandrom Popovskim, ali i celim ansamblom, jer “bez glumca, replika se ne oseća”.

“Dopler” je priča, tačnije roman (u nastavcima), o naizgled ostvarenom, zrelom čoveku koji, zahvaćen krizom, obesmišljenošću postojanja, beži od savremenog društva, u šumu. Tamo zatiče mnoštvo životinja, ali i ljudi. Andreasa Doplera igra Strahinja Bojović, a predstava će novosadskoj publici premijerno biti izvedena u oktobru.

Otkud Lu kao romanopisac u pozorištu, SNP-u?

– Reditelj Popovski je došao do te ideje. Već se bavio Luom, koji je rađen i u Beogradu, a čula sam da ga je i Tomi Janežič radio u Skandinaviji. U svetu se još više bave njime, a i kod nas dobija status dobrog pisca za postavljanje na scenu, nije zatvoren, “epski”, nego mnogo više dramski.

Popovski je “jak” reditelj, koliko imaš posla s njim, koliko slobode?

– Kada mi je rekao šta bi radio, dao mi je potpunu slobodu za prvu ruku dramatizacije. Kasnije smo pravili “pomirenja” s njegovim idejama. Napravili smo kombinaciju, s mnogo, mnogo promena.

Kakva će biti predstava, s puno ili malo izvornog teksta?

– Najviše teksta ima Dopler, kao vodeći lik. Popovski je to znao da naziva stand-up-om u kom se Dopler susreće sa drugima koji menjaju tok priče. Sve je prilagođeno. Nema retardacija. Uzimali smo sve iz Luovih dela, nastavaka “Doplera”, što je interesantno za priču. Nismo se opterećivali romanom, imali smo svest o tome da je predstava prioritet. Dobra predstava.

Dopler je... Ko?

– Dopler je čovek kojeg je umorio svakodnevni život, kapitalizam i sve čime nas opterećuju. Odlučio je da ga napusti, uzme svoju slobodu...

Ime Dopler ima i simboličko značenje?

– Kod nas ne. On je Andreas Dopler.

Koliko će kod nas, koji smo još uvek u tranziciji, biti prihvaćen čovek savremenog evropskog društva?

– Lu se bavi opštim temama i shvatamo ga, bez obzira na to koliko nama svakodnevni život onemogićava da se bavimo svojim ja . Svi se prepoznajemo u njegovim konstatacijama, “filozofiji”, humoru... Sve je prilagođeno i prizemno. Sa Doplerom možemo da se poistovetimo kao čovek sa čovekom.

Koji je odnos dramatizacije i romana, u odnosu na način na koji piše Lu?

– U romanu postoje dijalozi, koristili smo ih, ali i prilagođavali rečenice glumcima. Zadržali smo neke monološke delove, kao obraćanje publici, tok misli, “objašnjenje” onoga što se dešava, čineći priču jasnijom.

Kako vam se čini uloga dramaturga u procesu sa rediteljem koji voli da drži konce u svojim rukama?

– Dramaturg ne može da se drži samo romana, nego mora da ima i svest o sceni, da bi se došlo do željenog rezultata. Učim kroz ovaj proces. Kod nas, dramaturzi se, normalno, prilagođavaju. To je uloga koja podrazumeva praćenje reditelja, poštovanje njegove ideje i prilagođavanje teksta. Dopisujemo, štrihujemo...

Je li to onda kreativan ili tehnički proces?

– Kreativan. Vidi se na sceni šta funkcioniše, a šta ne.

        Igor Burić