Majkl Helmerhorst, reditelj predstave "Ket Klo": Uglavnom radim sve suprotno

Helmerhorst je po obrazovanju glumac, ali je pokrećući rad svoje trupe „Perspekt“ vrlo rano, u vreme neoavangardi 20. veka, počeo da eksperimentiše sa primenom novih tehnologija u pozorišnim uslovima, audio-vizuelnim efektima, polako postajući i reditelj, scenograf, muzički i umetnik fotografije. Balkan je bolje upoznao kao voditelj radionica holandske MAPA (Moving Academy of Performing Arts), a devedesetih godina nekolicinu njih je držao u Beogradu i Novom Sadu, odakle i veza da baš on bude pozvan za neobičan spoj stripa i pozorišta, koji je urađen posredstvom kombinacije filmskih elemenata.  

- Naravno da sam bio zainteresovan da režiram strip, jer sam već radio dosta sa projektorima, vizuelne predstave, velike spektakle na otvorenom... I inače sam zainteresovan za manipulaciju svetlom, animaciju objekata, specijalne efekte... Nisam ljubitelj pozorišnog „noblesa“ kao što je drama, koje se uglavnom zasnivaju na dijalogu i mnogo teksta, muzikalnosti i ritma A – B – A – B, ping-pong. U stanju sam da ih režiram kao veoma trezvene predstave, one u kojima dvoje ljudi sedi za stolom i razgovara. Ali, uglavnom radim sve suprotno tome – objasnio je otkud u Novom Sadu i šta voli da radi ovaj neobično živopisni umetnik. 

 Kako vam je išlo ovde?

- Morao sam da preradim tekst, jer je bio baziran na stripu Baneta Kerca, sa o-kej idejama, ali bio je bez izražene strukture. Nije imao dovoljno brz tempo, niti dramaturške doslednosti. Ako stavite u tekst mašinu za putovanje kroz vreme, morate da je iskoristite ili kao fazon, veoma kratku epizodu, ili kao osnovu za celu priču. Ja sam ove izbore morao ponovo da donesem, jer priča ima tu mašinu - vremeplov, koji je bio potpuno sporedna stvar, izum koji nisam mogao nikako da upotrebim. Ta sporedna linija priče u stripu je funkcionisala o-kej, ali ne i na sceni.

 Šta je do kraja onda dramaturški zaplet, jer stripovi, pogotov oni o superherojima, poznati su kao akcione priče, ne baš puno u vezi sa dramom ili pozorištem?

- Dramski nivo je u tome što umetnik koji je stvorio boginju kao svoj vlažni san, nakon toga se zaljubljuje u nju. Čista klasika! Autor onda čak daje sebi ulogu i pokušava da je upozori na opasnost, da bi ona posle toga shvatila da je samo njegova marioneta. To je dramaturška osnova, koja nije toliko teška i složena, ali sasvim dovoljna.

 Još jedna velika tema ove predstave je mogućnost feminističkog čitanja!

- Sigurno! Postoji feministički aspekt unutar nje koji može da joj se prebacuje. I dalje, Ket Klo je vigilantkinja. Njena misija je da bude pravedna, svidelo se to nekome ili ne. Kao kompletan lik, ona je kompletnija u svojoj ulozi žene, ne heroine. Kao Karolina Konor, ona smara svoju cimerku pridikama kako treba da uči, a ne da izlazi, kao da joj je majka. Njen drugi lik – Ket Klo - je prevelik za reči (smeh).

 Govoreći o superherojima i stripu, svetu Marvela i Di-Si Komiksa, likovima kao što su Betmen, Supermen, Spajdermen, Ajronmen, na osnovu kojih je i Bane Kerac kreirao svoju Ket Klo, koliko oni korespondiraju sa nekim vašim afinitetima i pogledima na umetnost?

- Voleo sam malo kasnijeg, veoma mračnog Betmena. Za mene su najinteresantniji ti noar gradovi u kojima su heroji antiheroji koji se bore za ono što bi da rade. Iz trenutka u trenutak skoro da govore: „Sranje, dajem otkaz!“ Sviđaju mi se superheroji koji su umorni od života. To se takođe već moglo videti u filmovima o Džejmsu Bondu. Kada god bi takvim likovima trebalo nešto više od života, davali bi im taj umor. „Ovo je moj poslednji zadatak!“, glasio bi odgovor scenarista. Kao u dobrim filmovima o privatnim detektivima. Filip Marlou Rejmonda Čendlera, na primer, uvek je luzer, anderdog. On bi da radi dobro, ali je potcenjen i potišten zbog toga. 

 Danas doživljavamo revoluciju likova iz stripova na velikom, filmskom platnu. Šta mislite o tome?

- To je čist eskapizam! Ti moderni heroji, polubogovi, to mi sve poznajemo još od grčke mitologije, samo je sada smešteno u drugo okruženje, drugačiju arenu. Najinteresantiji film koji se bavi time je „Spuf“. On potpuno beži od toga, ide drugim tragom, da i nije baš toliko zabavno biti izolovani superheroj. Puno se truda i para ulaže u filmove o superherojima, mogućnosti u animaciji danas su beskonačne, ali to je opasnost. Filmovi bi trebalo da idu do koske. 

 Kako se vi kao reditelj predstave „Ket Klo“ odnosite prema tome?

- Mi imamo humor, komediju, kao i scensku radnju koja sugeriše akciju, na način na koji ona može da se prikaže na filmu. Zamrznute kadrove, na primer, koji su veoma interesantni za glumce. Naša predstava ne imitira, nego podseća na film, a mislim da je to interesantno. Spoj ta dva sveta na taj način je veoma zanimljiv.

 Svet stripa i filma je veoma brz. Pozorište nije takvo. Da li vas je kopkalo kako će sve to da se iskombinuje uživo na sceni? 

- Postoji izvestan rizik, pitanje da li će nova, dobro ne baš nova kombinacija elemenata, pozorišna mešavina izraza, gledanje glumaca kako „gamižu“ i kreću se na neočekivane načine i neočekivanim pokretima, biti dopadljiva. Video-projekcije su takođe uvek zahtevne. Krenuli smo sa idejom o tri projektora, a radićemo ipak sa jednim. Nadam se da će vam se dopasti predstava i kombinacija elemenata u njoj! 

Igor Burić