Kata Đarmati: Više se niko ne buni

Kata Đarmati već nekoliko sezona radi u Drami na mađarskom Narodnog pozorišta Subotica, a ovaj intervju je rađen na upravo završenom Festivalu savremenog pozorišta „Dezire“ koji organizuje subotičko Pozorište „Deže Kostolanji“.

„Jako mi se sviđa „Dezire“ i nisam jedina u ovom gradu kojem je jako potreban takav festival“, počinje priču Kata Đarmati.

„Veoma sam srećna što se na njemu susreću različiti žanrovi i pozorišta koji obično ne gostuju u Subotici i ne samo u Subotici, nego i šire. „Dezire“ nudi izbor predstava koje su značajne i po tematici i po načinu, pristupu pozorišnom činu.“

U toku „Dezirea“, vaše pozorište ima pauzu, ali radite.

„Ove sezone planirali smo četiri nove predstave. Prvu smo imali 21. septembra, na Dan mađarskog glumišta, po romanu Haj Janoša „Doneta duša“ i zbirci pripovedaka „Dubinska garaža“. Od toga smo napravili novu adaptaciju „Kamping“ sa rediteljkom Pelšeci Rekom. A sad smo imali premijeru „Crne kraljice“ koju je pisala i režirala Ana Đorđević. Obe su ansambl predstave, znači većina naših glumaca učestvuje u njima. Od Nove godine nas čeka još Šekspirova „Bura“ u režiji Đerđa Hernjaka, a na kraju sezone ćemo imati „Šta se dogodilo Bejbi Yejn“. Imali smo dodelu nagrade „Patakijev prsten“, čitajuće pozorište, a očekuju nas i brojna gostovanja. Imamo poziva i za festivale, u Budimpešti, Miškolcu...“

Privući savremene pisce

Šta negujete na repertoaru čitajućeg pozorišta?

„Svake godine imamo otvoren konkurs za vojvođanske pisce koji pišu na mađarskom. To izvodimo u formi čitanja dramskih tekstova, ali reditelji dobiju jedan dan da to urade zajedno sa glumcima. Ove sezone nije stiglo baš puno tekstova i dogovorili smo se da privučemo više pisaca. Nemamo temu, cilj nam je da savremene pisce i dramu uvedemo u pozorište.“

Jeste li imali neku posebnu koncepciju sezone?

„Baš te dve premijere koje smo već imali govore o konceptu. Htela sam da imamo prisutnu mađarsku savremenu literaturu, a istovremeno i klasiku. Bilo mi je bitno i da glumci dobiju lepe glumačke zadatke, a pokušala sam da promešam i žanrove i stilove, pa ćemo videti kako ćemo uspeti.“

Ko je dobio Patakijev prsten?

„Timea Lerinc iz Senćanskog kamernog pozorišta.“

Šta negujete na repertoaru čitajućeg pozorišta?

„Svake godine imamo otvoren konkurs za vojvođanske pisce koji pišu na mađarskom. To izvodimo u formi čitanja dramskih tekstova, ali reditelji dobiju jedan dan da to urade zajedno sa glumcima. Ove sezone nije stiglo baš puno tekstova i dogovorili smo se da privučemo više pisaca. Nemamo temu, cilj nam je da savremene pisce i dramu uvedemo u pozorište.“

Kako ste zadovoljni reakcijama publike. Šta vole da gledaju?

„Mislim da nije lako potrefiti ukus publike, niti to treba uvek raditi. Jako nam je važno da prate naš rad. Kad sam došla ovde repertoar se malo promenio, trudila sam se da nudim takav izbor da svi mogu da pronađu ono što ih interesuje. Videćemo još. Neke bolje prate, a ima i onih koje ne mogu ni da skinem sa repertoara koliko je interesovanje za njih. „Iskusna žena“ je već godinama na repertoaru i to je kao šećer da delimo. U ovom vremenu jako lako prolaze komedije. Možda toga nemamo dovoljno, ali treba gledati i iz drugog ugla, suočavati se sa problemima koje imamo, a publika zna da prati i to.“

Vi ste ono čuveno pozorište koje radi u „fantastičnim“ uslovima, bez zgrade koja se rekonstruiše već više od decenije.

„Ja na to nemam komentar. Ne znam šta će biti, ne znam kad će biti. Svi nas to pitaju, ali šta da kažem. Ovo mi je treća sezona i primetim da sam se i sama navikla na to i nije mi više čudno. Uslovi nisu fenomenalni, a to je već opšte mesto. Nadajmo se da ćemo uskoro dobiti našu zgradu. Više se niko i ne buni.“

Igor Burić