„Jovanča na putu oko sveta“ u Srpskom narodnom pozorištu
Nije tajna da su naši najveći komediografi, što je čest slučaj i u savremenoj umetnosti, motive za svoja dela pozajmljivali, da se ne kaže prepisivali iz svetske literature.
Tako je „Put oko sveta“ Branislava Nušića s početka 20. veka direktne reference imao u „Putu oko sveta za 80 dana“ Žila Verna, s očiglednom razlikom što je „balon“ Jovanče Micića, trgovca iz Jagodine kom se dobitkom na lutriji ukazala prilika da obiđe globus, na svim meridijanima pokretala prepoznatljiva lokalna atmosfera Srbije, koju je Nušić pedagoški i voleo i karikirao, u isto vreme. Pogotovo u ovom delu, tipično omiljenom kod publike i neprihvaćenom od kritike, Nušić nije razvijao svoj autorski dar, koliko je pisao na nivou opštih mesta, dosetki i mašte.
Svojski su morali da se potrude reditelj Zoltan Puškaš i saradnik na tekstu Božidar Knežević u Srpskom narodnom pozorištu, zajedno sa ekipom glumaca koju predvode Milan Kovačević (Jovanča), Sanja Ristić Krajnov (Juliška) i Nebojša Savić (Čovek s nogom), da „isprave“ krive Drine ovog teksta, pokažu nešto više od humorističke revije, kako je još nazivana ova Nušićeva „priredba“. I... Nije im baš sve do kraja uspelo!
Dobre strane ovog poduhvata su to što su od „podeljene Jagodine“ prilikom Jovančinog polaska (kao da je reč o izborima) dosledno prikazali podeljena osećanja, individualne, socijalne, ekonomske i političke prilike širom sveta. Svuda vlada tenzija, borba za poslom i ono malo užitka što preostaje. Nevolja je što se u svakoj priči (epizodi) ponavlja ista stvar – neki tamo Srbin je tu da sve to zakuva, ili je bar mirođija... A koliko god kreativni tim predstave, od režije, scenografije, kostima, muzike, koreografije, preko vickastog dopisivanja dnevnoaktuelnih pošalica osavremenjivao, razigravao, podgrevao vazduh radnje, on u jednom trenutku neminovno počinje da se hladi, visina opada, pa i dometi.
Pokušaj da se od dramaturških nedoslednosti Nušićevog teksta napravi komedija apsurda, sve sa nemogućim koincidencijama, ispadanjem odnekud Juliške i Crnogorca (Čovek s nogom) u skoro svakoj Jovančinoj situaciji, uspeva tek ponekad. Na primer, onda kada Juliška rađa crnca zato što je gledala u jednog...
Milan Kovačević Kolumba iz Jagodine ne igra izraženim komičkim sredstvima, koliko prikazuje njegovu toplinu, inteligenciju i snalažljivost, zbog čega i jeste junak – protagonista. Iz kontre, jedini iole normalan. Živopisna, energična Juliška Sanje Ristić Krajnov, sva na tragu komičkih heroina, koliko god mogla da se posmatra kao antagonista (negativac), osvaja kao žena odlučna da se po svaku cenu dočepa onoga što hoće – boljeg života koji joj, kao i svima u jurnjavi, stalno izmiče. Nebojša Savić – Savke kao Čovek s nogom držanjem, dijalektom, nije ni dobar, ni loš, ni zao. Čak ni ružan. On je – prosto govoreći, bez političke korektnosti – Crnogorac. Savketova pravovremenost, intenzitet, „nezainteresovanost“ i brzina kod britkih replika, gestovi u pojedinim situacijama, odavale su komički talenat vredan pažnje, baš kao što vredi pomenuti i Marka Savića i Marka Savkovića u podršci Nušićevom, ne alanfordovskom, komično-egzotičnom triju fantastikusu.
Obrni se, okreni se, u Jagodinu vrati se (ko bi da pogleda predstavu dalje nek ne čita). A tamo, ni zoološkog vrta, ni ljudi, ni šljive. Na ovom nivou, autori nadmašuju i samog Nušića – srpski narode, opameti se.
Igor Burić