JELENA MIHAJLOVIĆ S novim pozorištem živnućemo i mi i Subotica

Ovaj komad, u režiji Jane Maričić, a po tekstu Jasmine Reze, propituje pojam savremenog roditeljstva, a priču pokreće svađa dva dečaka koja njihove roditelje „tera” da preuzmu kontrolu nad njihovim odnosom. Krhki i nesavršeni, roditelji u tom pokušaju gube kontrolu nad sobom, a osim Jelene Mihajlović, ovu „životnu komediju svakodnevnog apsurda” pred Novosađanima oživeće i glumci Igor Greksa, Sanja Moravčić i Miloš Stanković.

– U predstavi igram Anet Rej, ženu koju okružuju okolnosti veoma različitih od moje svakodnevice. Ona je, prirodno, dobila neke moje karakterne crte kao što sam ja od nje dobila neke nove poglede na svet. Za početak, nikad ranije nisam ovako pažljivo pokušala da posmatram kompleksnost sveta savremenog roditeljstva, niti se tom fenomenu ozbiljnije posvetila. Ali, divno je u tom tekstu što su, iako niko nije u pravu, istovremeno u pravu sve četvoro, ako stvari sagledamo iz sva četiri ugla. I na kraju - Anet Rej mi je donela i saradnju sa Janom Maričić, koju nisam poznavala, a sa kojom mi je proces rada postao važno glumačko iskustvo. Iskreno - u pet najlepših procesa do sad – priča u intervjuu za naš list glumica Jelena Mihajlović.

Sa kakvom se to realnošću suočavaju junaci ove predstave u okolnostima današnjeg vremena i da li se u njima svi možemo prepoznati?

– Apsolutno se možemo prepoznati svi, naročito roditelji. Nažalost, vršnjačko nasilje (i nasilje uopšte) je tema sa kojom se u društvu svakodnevno suočavamo, i za koje nemamo rešenje. U „Bogu masakra” početna situacija je susret dva para roditelja jer je jedno dete udarilo drugo. No, kako se Jasmina Reza u ovom komadu ne bavi decom, nego roditeljima, tako se u čitanju Jane Maričić otvorio prostor da se bavimo pritiscima koje trpe „savremeni roditelji“. Zahtevi koji se pred njih postavljaju, škole savremenog roditeljstva, slika idealnog roditelja iz medija i sa društvenih mreža sve od konstruktivnih saveta o asertivnoj komunikaciji do potpuno besmislenih primera savršeno dekorisane užine. More svih tih pravila i zahteva... na kraju smo zaboravili i kako je sve počelo, kako smo upali u to „vrzino kolo terora” i šta je uopšte (bila) svrha svega. Sa druge strane, spoj ta četiri karaktera koji su potpuno različiti odličan je izvor komike. Bračni parovi koji pogledaju predstavu komentarišu kako su prepoznali situacije, čak i rečenice iz svog života, a volim da kažem kako oni koji nisu u braku mogu da se podsete zašto su se za to opredili (smeh).  

Mislite li da su more svih tih pravila i zahteva i „virtuelne” realnosti, koja nam se nameće, preokrenuli dečiji, pa i roditeljski svet naglavačke i ko u takvim okolnostima snosi veće posledice - deca ili roditelji?

– Da su roditelji preopterećeni to vidim, a za decu ćemo znati tek kad porastu. Teško mi je da razumem šta nosi ovaj novi digitalni ili virtueni svet, jer nisam rasla u njemu. Moja baba je verovatno mislila da je moje detinjstvo neuporedivo lakše od njenog i brinula kakav ću čovek postati u tim okolnostima. Ovakav svet smo napravili u želji da nama ili budućim generacijama bude bolje. Možda će i biti, stvarno ne mogu iz dosadašnjeg iskustva sveta da donesem nikakav zaključak. No, zadatak umetnosti je tada bio, i sada je, a verujem da će i u budućnosti biti, da kritički posmatra manjkavosti sadašnjeg trenutka i upozorava na moguće verzije budućnosti. Na šta će nove generacije upozoravati - videćemo.

Zgrada Narodnog pozorišta u Subotici podignuta je pre oko 170 godina, a na njeno ponovno otvaranje Subotičani s velikim nestrpljenjem čekaju punih 16 godina. Koja vam sve vrata otvara povratak u matičnu kuću, najavljen za kraj 2023. godine?

– Plan je da Narodno pozorište Subotica postane regionalni kulturni centar. I sredstva uložena u to, oprema koju ćemo imati, cela logistika i sve što se trenutno rešava podržavaju taj plan. Subotica je to i bila, samo se ova pauza, u kojoj nismo imali dobre uslove za rad, odužila. Biće to najmodernije opremljeno pozorište u regionu, pa imam utisak da i praveći planove za rad u njemu mi i dalje samo slutimo šta će sve da nam donese otvaranje vrata matične kuće. Imamo velike planove, velike nade i maštanja, ali i nestrpljenje. Sada imamo i podršku Grada i Pokrajine, tako da se mnoge izmene u načinu rada i finansiranja prave da bi smo bili spremni za taj trenutak.

Po tekstu Dušana Kovačevića igrali ste „Sabirni centar” u Narodnom pozorištu u Subotici, a više od deceniju kasnije zaigrali ste i u njegovom filmu „Nije loše biti čovek”. Šta je u njegovim delima lekovito i jesu li vas njegovi tekstovi odveli u drugačiju potragu za istinom?

– „Sabirni centar” mi je i jedna od najdražih predstava koju smo igrali i jedan od mojih omiljenih dramskih tekstova ne samo iz opusa Dušana Kovačevića. Ta priča o životu posle smrti mi je jako draga i značajna. U „Sabirnom centru” on postavlja i pitanje ima li života pre smrti, što je možda filozofsko pitanje, ali i svakodnevna odluka. Zato toliko volim njegova dela. Ona otvaraju po nekoliko univerzuma, bave se filozofskim pitanjima, ali su jednostavna, pristupačna, beskrajno duhovita i retko dobronamerna. Njegove likove ne volimo zato što su savršeni, obožavamo ih uprkos mnogobrojnim nesavršenostima. Ne smejemo im se zato što smo bolji od njih, nego zato što ih razumemo i neodoljivi su. I to je verovatno ono što je u njima lekovito. Moj je utisak da smisao za humor Dušana Kovačevića izvire iz njegovog razumevanja „malog čoveka“. Scenario za film „Nije loše biti čovek” doživela sam kao neku vrstu nastavka „Sabirnog centra”, jer i ovaj film je priča o tome šta se dešava posle smrti. Sve religije, sve filozofije sveta traže odgovor na to isto pitanje, a ja sam u mogućnost da se ta priča desi poverovala odmah. Za mene lično je saradnja sa Dušanom Kovačevićem jedno od najvažnijih iskustava do sad i, svakako, ogromna čast.

Budući da ste u ovo pozorište stigli 2004. godine, kada su se predstave još uvek igrale u staroj zgradi sećate li se igranja u matičnoj kući i radujete li se povratku na veliku scenu jednog od najlepših kulturnih hramova u našoj zemlji?

– Kada sam došla velika scena je već bila zatvorena, igrala sam samo na kamernoj. Već tada smo na sceni Jadran igrali sve što je tražilo veliku scenu. Ja osetim taj žal ili sentiment kad uđem na veliku scenu Narodnog u Beogradu, Osijeku ili Somboru, tada shvatim da sam se ipak navikla na nešto drugo i da mi nedostaje naše pozorište. Istina je da pozorišna umetnost ne zavisi od zgrade, mnogo dobrih predstava se dešava na sceni Jadran za koju ipak možemo biti zahvalni jer nam je omogućila da nastavimo, mnoge divne uspomene imamo iz ovog perioda čekanja, porasli smo i kao ljudi i kao glumci. Ipak - videla sam kako izgleda naša nova scena i jedva čekam da se završe radovi i da se vratimo kući, da ponovo znamo tačno na šta mislimo kad kažemo „hram kulture”. Ima nečeg svetog na toj sceni čak i sad kad još čeka da magija počne.

Imate li planove za samo otvaranje i koje bi predstave prvo trebalo da se odigraju na novoj sceni?

– Pravimo planove i za otvaranje i za prvu premijeru jer je to svakako trenutak koji treba slaviti, sagledati šta se dogodilo, zahvaliti se na njemu i u velikom stilu početi novo poglavlje. Pravimo i planove za prvu sezonu u novom pozorištu, ali je još rano da govorimo o konkretnim predstavama koje planiramo. A, osim predstava, planiramo i brojne druge aktivnosti koje će nam novo pozorište omogućiti, a za koje verujemo da će doprineti bogatstvu kulturne ponude pre svega u Subotici, Vojvodini, pa i Srbiji i regionu. Kad oživi pozorište, živnućemo i mi i Subotica i sve oko nas.

Vladimir Bijelić

foto: Mila Marković