Jasna Đuričić: Prave stvari su skrivene

Svaka reč ima težinu i emotivan naboj, a pred vama se otvaraju dubine u koje ako zurite dovoljno dugo, one će početi da zure u vas. Ipak, iskustvo je oslobađajuće, katarzično, jer tu nema laži - nema prevare.

Posle niza uloga kojima je očaravala pozorišnu publiku, setimo se samo „Broda za lutke“ i „Galeba“ u Srpskom narodnom pozorištu, Jasna Đuričić sad pleni i u bioskopima, gde je prošle godine za naslovnu ulogu u filmu „Kvo vadis Aida“ Jasmile Žbanić o stravičnom srebreničkom stradanju u julu 1995. dobila i nagradu Evropske filmske akademije, a ove je aktuelan film „Heroji radničke klase“ Miloša Pušića, u kojem igra Lidiju, ženu koja radi za mafijaškog građevinskog investitora. U pozorištu, pak, plene i njeni studenti glume sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji sa velikim uspehom igraju predstavu „Tri zime“ Tene Štivičić ..

Kakvo je to vreme došlo da nam studenti igraju predstavu koja razvaljuje u odnosu na ogromnu većinu repertoara svih pozorišta u zemlji?

– To je stvar duha ove zemlje, naroda, predrasuda o studentima glume. Naravno, postoji majstor glume i njegov šegrt. Postoji hijerarhija i put, ali bojim se da smo kao društvo nefleksibilni i puni nepoverenja spram mladog čoveka. Čim je nešto školski, manje je vredno - nisam nikad razmišljala tako. Još dok sam bila srednjoškolka, imala sam tu čast da gledam najbolje predstave Pozorišta „Promena“, gde su studenti režije i glume, najpre uz vodstvo Harisa Pašovića, stvarali čuda, osvajali nagrade na Dubrovačkim letnjim igrama, u Sarajevu na MEŠ-u, jako važnim jugoslovenskim festivalima koji su i danas uspeli da prežive kao važni. Možda zbog toga što sam na vreme pelcovana takvim stvarima i danas vidim da je tu ogromna snaga i da je to moguće. Oni su na izvoru. Mi kada nešto radimo, to je „slepo verovanje“, zato što napravimo krug poverenja. Sve se dešava tu i sada, pa je bilo lako doći do „Tri zime“. Ljudi danas u pozorištu, velika većina nas glumaca, nema poverenja u pozorište. I ta vera je poljuljana, kao što je poljuljana generalno. To je odlika i svih ostalih, a mi u pozorištima dopuštamo sebi da zaspimo, da ne ostanemo budni. Nisam ja nikakav mag, svi smo mi učili jedne te iste stvari. Može to da bude ovaj ili onaj metod, ali svi najveći svetski i domaći metodičari glume i režije uvek govore o istom, samo na drugačiji način. Šta je to zbog čega dolazi do samozaborava, zbog čega se te stvari potiskuju, a neke druge stvari u pozorištima postaju mnogo važnije?

Kad bih znala da na taj način mogu da radim u pozorištima, kao što sam režirala „Tri zime“, ja bih sutra krenula s tim. Međutim, budući da sam deo našeg pozorišta i slobodnjak sam, imam prilike da zavirim s vremena na vreme u svaku kuću. Mislim da to još uvek nije moguće. Kad su igrali „Tri zime“ u JDP-u, bilo je kolega čiji se razgovor pretvorio u raspravu. Svi žele takvo pozorište. Kivni su na svoje uprave, na život uopšte. Dosta je bilo vrednosti koje se propagiraju. To su laži, a ne vrednosti. Prave stvari su skrivene. Kada bismo ušli u taj proces, moralo bi da boli. I moje studente boli svašta. I mene isto boli. Ali, rezultati onda budu neverovatni, jer bol je preduslov da ti stvarno celog sebe ugradiš u nešto. Moraš da otvoriš svoj mrak i rane i da te bude baš briga šta će ljudi da misle o tebi. A mi imamo instagram glumce. To je sve popularnije i popularnije, a to je samo 2D. I svi znaju da to ne znači ništa i da čoveku ne može da pomogne.

Šta vi to njih onda učite?

– Hah, to je teško pitanje! Učimo svašta. Prvo, sve ono što je u planu i programu. Samo što je moj pristup planu i programu potpuno drugačiji. Pređemo mi sve metodske jedinice koje treba da se prođu, ali sam sada, već dugo godina radeći i taj posao, videla da stvari mogu daleko brže da idu. Zahtevni zadaci i sadržaji mogu da se stavljaju pred studente daleko ranije, nego što je nekada mišljeno o tome. Vidim u njima snagu i vidim da je to moguće. U tome je mnogo važno preuzimanje odgovornosti. To isto kod nas odavno ne postoji. Brka se stvar.

U smislu da je preuzimanje odgovornosti znak da si uradio nešto loše?

– Ne! Oni kad dođu na prvu godinu nije im jasno šta znači preuzeti odgovornost za sebe, za svoj život. To se brka s tim da to znači da si sve završio na vreme. Da se tiče discipline. Jeste i to, ali je pre svega donošenje odluke o sebi i svom životu. Da to više nije niko drugi, nego da si to uvek i jedino samo ti. To kad se odradi na privatnom nivou, onda donošenje odluka na sceni postaje lakoća. Svi strahovi se gube. Kao kada u pozorištu vidiš glumca koji uradi nešto, a ti zineš. Taj čovek je doneo odluku da će to biti tako ili nikako. Zato se svi za to toliko zalepimo kao za tumačenje jednog pisca ili sadržaja na potpuno nov, drugačiji način, samo njemu svojstven. Moj najveći rad je na tome, da pristanu na sebe, sa svim manama i vrlinama. Oni su svi daroviti, samo je tu razlika. Obično su mane problem, ali kako je pretvoriti u vrlinu, svoju nesavršenost u savršenost? Ne stiditi se toga. Reći – to sam ja! Ne govoriti za intervjue, ne na društvenim mrežama, nego reći to sa scene. To kad se u školi radi, teško se zaboravlja. Onda ta borba sa sobom prati ih i posle, misao o tome.

Kad ste prihvatili ulogu Aide, da li ste to uradili zbog ljudske ili glumačke potrebe, ako to uopšte može da se razdvoji kad ste vi u pitanju i film Jasmile Žbanić?

– Apsolutno ljudsku i samo ljudsku potrebu! Već je poznato na koji način biram uloge. To je bila moja prilika da kažem sve što mislim o ratovima, o našoj zajedničkoj nesreći. A to čija je strana u pitanju – ko pravi film, nije me zanimalo. Danas moraš biti na nečijoj strani ili ćeš biti stavljen na neku stranu, čak i film me stavlja na jednu stranu, ali ja se uopšte ne uzbuđujem zbog toga, jer će vreme da pokaže. I to ne mislim kratkoročno. Ne radimo mi stvari samo za sad. Retko kada se dobije takva prilika i toga sam bila svesna. Na najlepši mogući način, iz vizure žene. A buka koja se podigla oko filma ovde, isto je bila i u Bosni. I tamo su nezadovoljni. Taj isti profil ljudi. „Jer je trebalo da...“ To je i taj upliv društvenih mreža u naše živote, u medije koji prenose svačiji komentar...

Kao da je reč o odvraćanju pažnje od onoga šta bi mi u svemu tome trebalo da vidimo?

– Svako ko je smogao snage da pogleda taj film iz ovih ili onih razloga, on je to video i rekao – čekajte ljudi! „Kvo vadis, Aida“ najmanje govori o tome šta ova ili ona strana želi da inputira gledaocima.

Boje li se ljudi da ga pogledaju?

– Puno je takvih ljudi. Prekjuče mi se javila jedna majka, pisala mi je iz jednog vojvođanskog grada, ne poznajem ženu, upravo o tome koliko joj je bilo potrebno vremena da se usudi, ali da bi svako trebao da ga pogleda. To je potpuno razumljivo. I ja imam trenutke kada kažem da ne mogu da gledam tako teške stvari. Ne samo zbog toga što su neki pripadnici našeg naroda učinili takve grozne stvari, nego zbog toga što sve ovo postaje neizdrživo, sve sa ovim ratom u Ukrajini. Ne gledam ništa! Totalno sam u knjigama, možda je to i moj neki beg. Veliki uspeh je da film sa takvom temom obiđe svet i izazove takve reakcije. Meni je to stvarno potvrda da je super, jer u svetu koji želi samo zabavu, da se zezamo, ne želi stvarnost, dajte samo slike, slike, šarene slike koje mi trepere ispred očiju... Neverovatno koja ga je količina ljudi ipak pogledala! To je ohrabrujuće, veoma ohrabrujuće za čitav svet.

Da li su te silne društvene okolnosti i lični razlozi doprineli realizaciji same uloge Aide? Pripremi za nju i pristupu, u odnosu na, recimo „Medeju“ u pozoritu.

– Da. Ali, nisam imala pritisak dok smo radili. To je došlo kad je film osvanuo. Snimanje je prošlo bez ikakvih medija, upravo zbog osetljivosti teme. Radili smo mirno u najboljim mogućim uslovima, optimalno. Pripremala sam se dugo i temeljno. A razlika je u tome što je „Kvo vadis Aida“ naša jako sveža istorija, a „Medeja“ je davno, davno napisana priča. Tu si svakako opušteniji, a kad radiš nešto iz bliske, zajedničke istorije, onda moraš biti jako pametan, jako dobro se pripremiti. Mnogo je još ljudi živo koji su preživeli sve to. I počinilaca i porodica žrtava.

A kad igrate?

– Nemoj da ulaziš ako imaš dilemu. Zašto to radiš? Čega se sve bojiš? Onda duplo platiš. Nešto ti ne da da celim bićem igraš. Uvek sam se trudila da ono što radim ne ostane lokalno, nego da bude univerzalno, pogotovo kad sam imala fantastične sadržaje pred sobom. Ne mogu da nam budu želje i dometi Novi Sad i Beograd. To su stepenice, studentima govorim da su usputne stanice. To što radiš mora da stoji u čitavom svetu. To mi je bilo važno i u Aidi, da to ne bude film samo za ovaj naš region, nego da je to priča o neljudima na čitavoj planeti, o zločinu.

Osim na filmu, retko vas publika može da vidi na pozorišnim scenama. Ima li šanse za to, na čemu trenutno radite?

– Ima. I ta EFA nagrada, stižu raznorazne ponude, pa i iz naših pozorišta, i to neke divne stvari, ali ja sam sve to morala da vratim. To je sve u jednom te istom terminu, a imam dogovor za film. Vito Taufer u JDP-u, Selma Spahić u Ateljeu 212... Ništa nisam mogla, a volela bih. Treba da radim na projektu o brendu „Prada“, ali sad ni za to nisam sigurna da ću uspeti. Mnogo je poziva za žirije na svetskim festivalima, a to su sve stvari koje su za mene sad nove i zašto da ne. Drugi ljudi, nešto drugo. Žao mi je, ali sad je kod mene trenutak za film, koji će da prođe, kao i sve drugo što prođe. Pozorište mi stoji, ali sam svakako u stalnoj potrazi šta je to. Lako nađem za druge, ali za sebe jako teško. Toplo se nadam ako tražim da ću i da nađem i jako se radujem tom trenutku kad nešto lepo i važno budem mogla da podelim sa nekim drugim čovekom, sa publikom. Imam u glavi nešto kamerno, nešto intimno, stalno nabadam kao i svuda te sadržaje, ali nisam našla šta je to. Biće, kad se sve sklopi.

Da ne ostane na „Lepoj Breni“!

– Neće ostati na „Lepoj Breni“. A taman i da ostane, nemam ništa protiv. Bože zdravlja, što kaže Konstrakta. Samo umetnica da bude zdrava, previše je bolesti oko nas, sve ostalo će da bude. Imala sam već hiljadu prekretnica i u karijeri i u životu, gde je većina ljudi rekla - to je to. Koješta, to su samo konteksti i stvari o kojima drugi donose odluke, označavaju te kao ovakvog ili onakvog. Imam potrebu da radim, a dok god imam potrebu da radim i da stvaram, biće svega!

Igor Burić

U filmu „Heroji radničke klase“ igrate piarušu, ženu koja nam je bliska na drugačiji način. Dugo se radio taj film, sad je pred publikom. Kako se osećate tim povodom?

– Čudesno je. Film smo radili između 2016. i 2017, a imao je premijeru 2022. u Berlinu. Svi smo radili za nula dinara, scenario je odbijan na svakom konkursu, ali je Miloš Pušić došao kod nas i rekao – ljudi, ja bih ovo da uradim, osećam potrebu, jeste li za? Idemo! – odgovorili smo. Udružili smo se s prijateljima i snimali kad je ko bio slobodan. I neverovatno - dokazali da je moguće snimiti film bez para i to ne bilo kakav film. Posle premijere na Berlinalu, čitala sam svetske kritike. Ozbiljni su kritičari pisali o „Herojima“, a to nije kao kod nas - ti si sad na plati, pa moraš da pišeš. Oni nisu morali. Šta ćeš više! To je takođe jedna od stvari koja nudi drugačiju priču mladim ljudima. Moguće je, postoji izbor, postoji put. Čitava mašinerija, filmska industrija od Holivuda do Evrope, sa toliko pravila - pare, pičinzi, čitači - prođe pola godine, pa korekcije... Neverovatni procesi, a čovek ima potrebu da snimi film. Mislim da sad i Miloš, videvši da može i ovako, neće više čekati. Skraćuje se put do snimanja. Filmski reditelji su kod nas u jezivoj situaciji. I sve je „divno i fantastično“, a gledam taj film, vidim sve mane, pa ipak mislim da ima tu nešto plemenito, nešto živo što prelazi rampu - filmsko platno.