Небојша Дугалић: Рутина није пријатељ уметности

У visokobuyеtnoj спортској драми „Жигосани у рекету” Драгана Бјелогрлића, својеврсном кошаркашком омажу култном серијалу „Грлом у јагоде”, глуми једну од главних улога. Паралелно је завршавао и снимање урбане крими-серије „Пет”, затим генерацијског серијала „Јутро ће променити све”, као и десет епизода посвећених 150 година Народног позоришта у Београду, а био је и део продукције „Светлости српске поезије”, посвећене златном веку домаћег песништва, реализоване за потребе Радио-телевизије Војводине.

„У глумачког позиву често нема средине. Наиђу периоду када нема никаквог ангажмана, а онда га ођедном има пуно. Занимљивост те неправилности је да готово по правилу посла има највише када се то најмање очекује. Ми смо, некако, по свему чудна земља, па и по томе: сада када је криза најинтензивнија, доста се снима и глумци прилично раде. Наравно, питање је колико ће то потрајати, али се искрено надам да хоће“, каже нам Дугалић уз препознатљив осмех.

Пројекти попут ТВ серија ипак су другачији, у смислу гумачког ангажмана, од позоришних представа. Дешава ли вам се да се ујутру, пре поласка на сет, запитате: ко сам данас? 

„Проблем је док се у свакој од тих улога не поставе неки темељи, после, када се уђе у карактер, односе, ситуације, онда то иде некако само од себе. Напросто, покушаваш да примениш логику тих развојних токова сваке од серија на којој радиш и да ликове које тумачиш донесеш доследно. Када је реч о глумачком задатку, то чак и није лоша варијанта, јер извештиш себе да брзо можеш да се трансформишеш и да радиш доста различитих ствари у релативно кратким временским роковима. Е сад, јесте напорно све те карактере држати у глави, али је и веома интересантно у креативном смислу.“

Како у тим ситуацијама избећи оне чувене „глумачке фиоке”?

„То је увек могуће, само је питање приступа. Наравно да постоје уходани обрасци унутар којих се глумац осећа сигурно и користи их где год може. Али некада они једноставно нису примењиви, односно „фиоке” не могу свуда ни да прођу све и да то хоћеш, јер поједине улоге траже веће искораке. Мени је ипак изазов да у свему што радим видим неку нову могућност, да сам пред собом испробам неке ствари које до тада нисам, јер ми је то онда занимљиво. У супротном, улазимо у зону рутине, а она није пријатељ уметности. Полазим увек, дакле, од тога да ако нешто већ узмем да радим, онда хоћу да то урадим ваљано пре свега зато што имам одређене захтеве према себи.“

Усуд времена

„Глумци углавном успевају да избалансирају обавезе у театру и улоге у неком филму или серији, мада то уопште није лако. Рецимо, због снимања, која ће се протегнути и на следећу годину, нећу моћи да у позоришту у скоријој будућности радим ништа ново, можда тек пред крај сезоне“, открива Дугалић.

„Нажалост, чињеница је да театри понекад долазе у ситуацију да због заузетости глумаца на другим пројектима не могу да за поједине комаде склопе жељене поделе. Али то је усуд времена: просто није могуће живети од позоришне плате и људи морају да раде и друге послове.“ 

Да ли се глумачка техника разликује када говоримо о снимањима, с једне, и игрању у позоришту, с друге стране?

„Да су код нас продукцијиски услови на снимањима исти као на западу, онда би тај процес у суштини био врло сличан - ту пре свега говоримо о времену за озбиљне припреме, анализе текста, читајућих проба, пролазак мизансцена... Разлика је само у томе што се оно што бисмо мизансценски увежбали после на снимању раскадриравали, односно кроз визуелну нарацију би се следила изабрана логика акцентовања догађаја о којем се прича. У позоришту имате исто то, јер генерално је реч о распоређивању гледаочеве пажње. Нажалост,  код нас су продукцијски услови такви да се често нема времена за довољно припрема, и онда мораш да се ослониш на сопствену могућности нијансирања, на брзину препознавања ситуације, односа и, наравно, редитељску инвенцију... Али, понављам, ни то у основи не мора бити лоше, јер се навикнете на то да брзо мислите и радите. Рецимо, лане у ово време је Ралф Фајнс снимао филм о Нурејеву, добио сам у њему улогу, али је мени све то било бескрајно споро. Продукцијиски стандард се морао испоштиовати, морало се потрошити толико и толико времена на толико и толико сцена, а мени је све деловало као да се све исто може урадити десет пута брже. И по томе сам видео која је разлика између онога како овде радимо и светских стандарда. Али признајем и да је мени некако драже то што умемо брже да радимо.

Ипак, не трпи ли због те брзине квалитет? Рецимо, низ наших нових серија уопште не може да се похвали, не врхунском, него чак ни иоле пристојном глумом.

„Наравно, постоји неки минимум потребног времена да се посао уради ваљано. И продукције се зато довијају у смислу таквог прављења распореда улога да све што је важније, носеће, повере глумцима који имају више искуства. Е сад, не могу се, наравно, увек правити само серије тог типа, често су ти потребни млађи, неискуснији глумци. И онда резултат буквално буде - како се посрећи. Али и међу тим младим глумцима има доста оних који се врло вешто сналазе у датим околностима, одлично савладавају ту логику камера-кадар-план и лако прате ритам... Но, мора бити јасно да је кључ успеха у редитељском приступу и, пре свега, добром сценарију. Јер, ако сценарио није добар, онда је то за све права мука. Али када су сцене добро написане, лако се играју јер онда и глумац, чак и кад није довољно искусан, има из чега да их гради. У сваком случају, и даље код нас има свега и свачега, али су направљени и искораци у продукцијском смислу и види се на појединим примерима да смо постали много, много озбиљнији.“  

М. Стајић