INTERVJU Jug Radivojević: Sumnja nas je održala

Na putu od romana do scenskog teksta, u koprodukciji tri pozorišta (SNP, Narodno pozorište Niš i Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici), u okolnostima pandemije, lomila su se mnoga koplja. Rezultat je ipak uzbudljiva, efektna predstava koja kao da razočarava „navijače“, one koje ostrašćuje politika, a raduje ljubitelje pozorišta. Pomalo je to i čudno, jer je delo Dobrice Ćosića prvenstveno poznato po svom političkom – ideološkom planu...

„Mi, Srbi“, i slično, što često izgovaraju i likovi u predstavi “Deobe“, zna da zvuči gordo do bola, do kojeg se na kraju najčešće i dođe. Gde su, po vama, a može i u vezi sa piscem, koreni ovog „zla“?

– Dobro i zlo je u ljudima, bez obzira na nacion, naravno. I biti dobar ili zao pitanje je odluke, vere, pristupa životu. Živeti sa Hristom ili mimo njega. „Deobe“ i jesu priča o toj ljudskoj raspolućenosti između ta dva. Koreni su u nama samima, u našem nasleđu, vaspitanju, mentalitetu. Mi možemo biti plemeniti i dobri ljudi, mi smo narod koji nosi taj potencijal u sebi, ali nas često ostrašćenosti isprovocirane društvenim prilikama prikazuju u potpuno suprotnom svetlu.

Utisak je da ste veoma vešto manipulisali ideološkom građom romana, previranjem između partizana i četnika, pa još onim već pomenutim ko je veći, ili pravi, svejedno, Srbin. U pozorišnoj verziji ona je i te kako vidljiva, ali ne nameće se kao prvi plan, nego više kao okvir za unutrašnju dramu. Može li se to nazvati izbegavanjem skliskog tla, politikom bez politike, korektnošću... Kako ste uspeli da se ovim, naizgled, ne bavite?

– Nisam ljubitelj dnevnopolitičkog teatra. Nisam kukavica. Smatram da teatar zaslužuje daleko ozbiljnije teme od politike. Uostalom, šta je politika? Ona je sve i ništa. Šta je u životu čoveka najvažnije? Pa njegov život sam i život njegovih bližnjih. To jeste politika. Politika odnosa i način življenja. Ta me politika zanima. Politka generacijskog raskola, pristupa životu, donošenju odluka. Svaka doneta odluka velika je politika. Nema veće politike od one koju diktira porodica. Svaka je porodica država za sebe. Njom rukovoditi, teže je nego državom.

S druge strane, sigurno ste bili svesni da Vam preti relativizacija onoga što i danas zna da bude i te kako aktuelno - fašizam i sila koja mu se suprotstavila, danas više ne toliko poznata i popularna. Opet, Vaša rediteljska rešenja indirektno govore i o tome. Možete li za one koji nisu gledali predstavu da kažete na koji način?

- Ovo je priča o porodičnoj tragediji. Ta tragedija je isprovocirana sudarom fašizma i komunizma. Ali, sama tragedija desila bi se i bez te dve velike ideologije. Ovde je pitanje deoba. Isključivost i tvrdoglavost, inaćenje i nerazumevanje, svojeglavost i gordost. U odnosima među ljudima ove kategorije dovode do tragičnih posledica, ne opšta mesta ideologija.

U samoj realizaciji predstave, upotrebili ste dinamičan, savremen pristup i možda čak i na iznenađenje svih, od tako „nezahvalnog“ romana, kako je opisan, kreirali delo koje uzbudljivim pozorišnim jezikom govori ne samo o našim ratovima, podelama, dubiozama. Očigledno ste imali i sjajan umetnički tim saradnika. Šta ste to iz Vaše perspektive uradili i šta vam je sada najdraže? 

– Trudili smo se da predstava progovori jasnim savremenim jezikom. Da je razumeju pođednako i roditelji i deca. Da osavremenjivanje pomogne da poverujemo da to nije neka anahrona priča o kokardama i petokrakama. To jeste autorski pristup već uigrane ekipe i ansambla koji se predao i poverovao u koncept... E, pa sad ne bi bilo Srba i deoba da nije bilo sumnje i u samom ansamblu da li je izabran pravi put za tumačenje Ćosića. Ali, sumnja naš je umetnički održalac i njojzi hvala.

Igor Burić

Režiranje BDP-a

Trenutno ste veoma angažovani i kao upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, teatra koji  je izuzetno konsolidovao redove, za šta su trebali resursi i ozbiljni umetnički apetiti i kapaciteti. Kako uspevate to da „režirate“?

- Dolazak u BDP doživeo sam kao jednu veliku režiju, sprovođenje četverogodišnjeg koncepta razvoja ne samo repertoara, već i glumačkog ansambla, uspostavljanje rediteljskih poetika na koje nismo naviknuti, uređenju ambijenta za stvaranje same infrastrukture u i oko zgrade najstarijeg gradskog pozorišta. Jedan od osnovnih ciljeva je otvaranje teatra ka regionalnim i evropskim koprodukcijama. Uz umetničko veće (Ana Tomović, Bojana Denić, Slobodan Obradović) i uz mog prvog saradnika Aleksandra Denića, nastojimo da stvorimo jako i moderno pozorište, u koje nećete dolaziti da pogledate određenu predstavu, već ćete dolaziti u BDP, gledaćete BDP. To oživljavanje brenda bila je moja inspiracija. „Režija“ svega toga ide bez većih problema. Sve je uvek pitanje koncepta i njegovog sprovođenja. Naravno i pre svega, izbor umetnika vas najbolje legitimiše.