Intervju : Ana Đurić, Žizela u baletskoj predstavi SNP-a

Ana Đurić igra Žizelu u svim predstavama, a, u ulozi princa Alberta, partneri su joj, u alternacijama, Andrej Kolčeriju / Liviu Har / Semjuel Bišop.

Baletski repertoar Srpskog narodnog pozorišta u velikoj meri počiva na plećima trenutno jedine na sceni aktivne prvakinje ovog ansambla. Ali, glavne uloge, koje su Ani Đurić poverene, pritom vrlo različitog baletskog stila, zaista predstavljaju kreacije koje se teško dostižu.

 Prošla sezona se završila praktično sa “Katarinom Izmailovom”, jednom potpuno drugačijom ulogom, a ova sezona počinje sa “Žizelom”. Kako postižete da se ispoljite u najboljem svetlu i u jednoj i u drugoj ulozi?

– U suštini, bitan je stil. Svaki balet ima neki svoj stil, i “Žizela”, “Labudovo jezero”, “Uspavana lepotica”, pa čak i “Katarina Izmailova”, koja je bila nešto novo za mene. Mi do sada nismo imali tu vrstu baleta. Konkretno, mislim da je Katarina Izmalova bila dramski zahtevna, jer je izuzetno jaka uloga, kao i sama priča, jer se radi o mladoj devojci koja je dosta ubistava načinila, i mnoge živote oduzela, zarad neke ljubavi. Najviše sam se posvetila toj dramskoj ulozi koja je bila neverovatno zahtevna. Igrati sad Žizelu, mislim da taj prelaz možda dođe i vremenom i iskustvom. Ranije mi je trebalo mnogo vremena da “namestim” stil, i dramski deo uloge, a sada treba par dana da se to vrati. Kada drama i gluma “uđu” u vaše telo, treba vam par dana da se opet podsetite te uloge, da se upoznate sa njom. To se samo po sebi vrati.

 Sme li se primetiti da vam se Katarina jako dopala, jer ste je i dramski odigrali zaista dobro?

– Katarinu Izmailovu stvarno mogu da svrstam u posebne uloge. Prednost našeg posla je što mi možemo da budemo sve što možda u privatnom životu ne možemo da iskusimo. Možemo da osetimo te emocije, i svaka dešavanja, pa i to kako bi se osetili kada bi ubili nekoga, kada bi vas neko povredio, prevario.

Nije uopšte lako nositi se s takvim stvarima, tako da možda iz tog razloga i volim Katarinu, kao ulogu, zato što je nešto potpuno novo. Gotovo u svakoj našoj predstavi se radi o devojčici, koja je mlada, zaljubljuje se, ili bude povređena, ili završava srećno. Ovo je baš potpuno nešto novo u našem pozorištu, i novi stil, gluma, nova priča, i nešto što je meni za moje godine bilo teško i da osetim i da prepoznam. Sećam se da sam sa Oksanom Storožuk po sat vremena ostajala na probama samo zarad glumačkih scena, zarad jednog pogleda, koji uputim kad okrenem glavu, a treba to uraditi na neki poseban način, potpuno novi. Oksani Storožuk, našoj prvakinji, koja je repetitor i u predstavi “Žizela”, mogu da se zahvalim za sve. Ona je moja mama, sestra, pegagog, prijatelj, i oči koje vide sve moje greške i mane. Da nije bilo nje da me usmerava kojim putem da idem, teško da bih dostigla ovo. Ona nesebično daje celu sebe u svom poslu.      

 Kako, posle Katarine Izmailove, naći inspiraciju, pa odigrati i Žizelu na poseban način, tako da zadovoljite i publiku, ali i date nešto svoje, novo?

– Mi smo imali glumu u školi i meni je delovala lako, ali tek kad sam ušla u pozorište, shvatila sam da nije. Što se tiče Žizele, u početku sam sve nameštala, svaki korak, pogled, dok to nije došlo spontano. Sad već to duže vreme igram, nama je ovo ipak obnova, igrali smo je 2015, i nekako vam to “uđe” u telo. Pokušate da se vratite i u godine kada ste se prvi put zaljubili, prvi put postideli, i onda vam je lakše, kad se podsetite tog osećaja, onda to samo “teče” iz vas. Morate to da osetite u sebi, kako bi to i publika osetila.

 Kako publika prima ovaj balet? Izneli ste nedavno utisak da ga publika ne smatra najomiljenijim.

– Rekla sam da ljudi ne razumeju ovaj balet. Kada kažemo “Labudovo jezero”, to zvuči poznato, i običan laik koji nikada nije bio u pozorištu, znaće za njega. Za  “Don Kihota”, takođe. Kada kažete “Žizela”, svima je to strano i nepoznato, a to je najstariji romantični balet. Ja svoje društvo vrlo često dovodim na baletske predstave. Krenem od najzanimljivije predstave, prvo od “Grka Zorbe”, “Don Kihota”, “Labudovog jezera”, pa dođemo do “Žizele”. Izuzetno je teško kada pošaljete nekoga ko prvi put dolazi u pozorište, da odmah gleda “Žizelu”. Teško je to shvatiti.

Uglavnom, drugi čin se u “Žizeli” sviđa ženama, a prvi muškarcima, zato što je prvi čin svetliji, veseliji, pa njima bude zanimljiviji, a drugi čin zaista bude romantičan, što žene naravno više osećaju, pa ih zato više i privlači. Meni je žao što je sve to tako, ali prosto danas je tako. Mladi ne idu toliko u pozorište, njima je to daleko. Publika koju uglavnom imamo, to su generacije  koje su ranijih godina, 80 - ih 90 - ih, išli u pozorište, kada se cenila kultura, a danas se slabo ceni.

 Kako u takvoj situaciji, s jedne strane, dobiti motivaciju da se da sve od sebe, a s druge satisfakciju u tome što se bavite ovim pozivom?

– Ja uvek kažem da, iako mlada publika nije danas toliko edukovana za ovakve predstave, ona ipak zna šta je dobro. Kada ih par puta dovedete na predstavu, i kada im par puta prenesete emocije, oni će razumeti predstavu. Što mi bolje glumimo, radimo, prenesemo vama, to je vama zanimljivije da gledate. Što smo mi prazniji, vi prosto nemate ni želju da gledate tu priču, jer ne ispunjavamo te vaše kriterijume. Mislim da publika to prepoznaje.

N. Pejčić