Hamlet u veselom ruhu u SNP-u

„Originala“ (pod znacima navoda), zato što i sam „Hamlet“ ima upitnu autentičnost, a poznati poljski autor Januš Glovacki bi još manje od Šekspira, njegove originalnosti, voleo da se nazove „spin of“ autorom, iako je pisao komade kao što su „Antigona u Njujorku“, „Četvrta sestra“, pa i „Fortinbras se napio“, svojevrsne parafraze čuvenih drama. U njima, obično je propitivao skrivene, ili bar prikrivene motive, one koji nisu u prvom planu navedenih drama, vodeći računa da kontekst i svoje literarno stvaralaštvo, dovede u red sa savremenim poretkom stvari.

Nešto slično, mada ni malo nalik, radi i Nikola Zavišić, režirajući predstavu „Fortinbras se napio“ Januša Glovackog, prvi put prevedenu i izvedenu na scenama srpskog pozorišta, u ovom slučaju baš Srpskog narodnog pozorišta. Dramu, preciznije apsurdističku i grotesknu komediju, nazvanu po norveškom kraljeviću koji u čuvenoj Šekspirovoj drami zatiče pokolj na danskom dvoru, Glovacki je napisao kao paralelnu radnju sa događajima koji su doveli do Hamletove smrti, nudeći jednu od slobodnih poetsko-filozofskih verzija kako se sve to moglo ispričati u današnje vreme, a da „original“ ne bude ni dotaknut. Hamlet, pardon, Fortinbras, je princ oko kog se pletu zavere, dok on podršku traži ne u reči, nego u piću. Samim tim dovodeći i svoju, i lucidnost svog okruženja u debelo pitanje. Likovi kao što su Sternborg („norveški ministar ununtrašnjih poslova“), Osmooki (špijun i ubica – „DB“), vode ka uništenju vladajuće dinastije Fortinbrasovih, dok „flertuju“ i sa danskim dvorom, angažujući se na obe strane, zapravo, prikazujući kako je priroda vlasti svuda ista – oportuna i zaverenička u isto vreme, pod parolom narodne volje i patriotizma, poznatijeg kao nacionalizam.

Nikola Zavišić režijom predstavu naglašava ne toliko na skrivenim odnosima i značenjima, političkim, dakako, nego na grotesknim i apsurdističkim scenskim rešenjima, koja bi ovu pozorišnu igru (dodatno, jer i sama po sebi je danas bez izuzetnog značaja) oslobodila bilo kakvih drugih, sem zabavnih efekata. Takva odluka mora da počiva na autentičnoj scenskoj invenciji, potkrepljenoj kompaserijom izvođačkih, audio-vizuelnih rešenja, u čemu on poseže za priručnom, pop-kulturom i treš estetikom, svojstvenoj nekim (mnogim) od svojih ranijih radova.

Za one koji se ne sećaju, ne znaju, ili ne pamte/ prate kritičku recepciju, treš znači moderan, ne nužno i savremen odnos prema kiču, odnosno „umetnosti“ širokih narodnih masa, u smislu kritičkog prihvatanja, odnosno odbacivanja elitističke vizure umetnosti kao višeg cilja, ideala, vrednosti. To znači, u konkretnoj predstavi, da su Norvežani, uostalom kao i Danci, hokejaši, hevi-metalci, alkoholičari, da „hodaju na klizaljkama“, a da im je zima bogom dana prirodna sredina, baš kao ubistva i zavereništvo među kraljevskim stolicama. Svaki pažljiviji istraživač (istorijskih) prilika na severu Evrope se ne bi složio sa ovim, ili bi, bar, imao još svašta toga da doda, ali kad je Zavišić u pitanju, teško da bi se i ljutio ponuđenim, pogotovo kad čuje Bajagu, Lošu i ostalu „estetiku“ ovdašnjih prostora. Borba za vlast se podrazumeva poznatom. Ona je univerzalna, sve sa univerzalnim – sve je dozvoljeno – sredstvima.

I ostala, ne samo idejna rešenja predstave, za skliskost žanra i forme potkovana su očekivanim. Nešto malo kreveljenja, nešto malo gegova, zadovoljavajućih „podbačaja“ u očekivanoj estetici „ozbiljnog“ pozorišta... Marko Savić je ozbiljno izgradio komički lik treznog, pa pijanog Fortinbrasa, sa egzistencijalističkim crtama živog bića. Igor Pavlović i Milan Kovačević uglavnom karikaturalno predstavljaju Sternborga i Osmookog, glavne žaoke društvenog posrnuća, dok Alisa Lacko, u više uloga (Narator, Zima, Glumica, Hamlet), još više karikira osećaj za meru, osećaj brade jednog kiča, izraženo pozorišnim terminima.

Nenad Pećinar i Dušan Jakišić, često i bukvalno upareni (kao dva glumca jednog lika), imaju najsloženije glumačke zadatke, dajući im tonove dramskog i komičkog u ulogama i situacijama u kojima se vidi sva složenost upitanosti autora nad „autentičnošću“ Hamletovih tlapnji – metafizici, rodu i pomoz' bogu, slikovito govoreći o krajnje praktičnoj ljudskoj delatnosti u okviru službe jednom režimu materijalne osnove i duhovne nadgradnje svakog životnog režima.

Najveseliji i najšareniji elemenat predstave su kostimi Marine Sremac, koji uspevaju da privuku pažlju čak i kad je ništa od scenske radnje ne privlači. „Fortinbras se napio“ – predstava raspoloženja!

Igor Burić