Bradić dramatizuje Pištalov roman, „Izumetnik“ stiže na scenu SNP-a

Ukoliko sve bude teklo onako kako je planirano, odnosno ako korona ponovo ne umeša svoje prste, ovaj će komad, koji za sada nosi naslov “Izumetnik”, na tragu ideje Miloša Crnjanskog, premijerno biti izveden na sceni Srpskog narodnog pozorišta u godini kada Novi Sad bude Evropska prestonica kulture.

– Razgovarajući sa upravnikom SNP-a Zoranom Đerićem o modalitetima saradnje, odnosno o mogućim zajedničkim projektima, pored postavke dramatizacije “Milenijuma u Beogradu”, o čemu je već ranije načelno postignut dogovor, saglasili smo se i da bi za ideju Evropske prestonice kulture “Tesla” bio veoma zgodna predstava – izjavio je za “Dnevnik” Vladimir Pištalo.  

  Nebojša Bradić ima veoma mnogo iskustva u dramatizacijama romana koja, s jedne strane imaju istorijsku dimenziju, a sa druge su prilično obimna i nemoguće ih je smisleno i scenski opravdano “nagurati” u jedan komad iole pristojnog vremenskog okvira. Umesto toga potrebno je odabrati - upravo kao što je Bradić uradio sa Pekićevim remek delom “Zlatno runom” ili Selimovićevim neprolaznim romanom “Derviš i smrt” - one delove koji imaju ne samo literarnu snagu nego i puni dramski naboj, a da se pri tome ne izgubi suština celine dela.

Značaj američkog iskustva

– Roman “Tesla, portret među maskama” ne bih mogao da napišem bez američkog iskustva – kategoričan je Pištalo. – Jer, do sada se to mnogo puta videlo, kada bi Evropljani nešto radili, pravili, pisali, šta god o Tesli, znali bi dobro taj njegov evropski put, dok bi američki gotovo po pravilu simulirali. Kao što bi kadgod munđali „da liči na engleski” pevači koji su zabavljali turiste na hotelskim terasama. Volim poeziju, ali nisam mistifikator. I u pričanju priča volim da se izbegne mistifikacija. A meni se uvek činilo da ljudi, kada govore o Americi, strašno mistifikuju: “Amerika je jedna velika tajna, ne možete vi to da shvatite”. Što ne mogu? Zato sam hteo da naučim što više o američkoj istoriji i kulturi pa da znam o tome nešto da ispričam onome ko poželi da me čuje. Tako mi je i za pisanje Tesle puno značilo to upoznavanja američkog načina života i poznavanja svih pojedinosti njegove američke biografije. Jedan detalj u romanu to možda ponajbolje ilustruje – Tesla na pitanje inženjera Tomasa Martina zašto Vestinghaus nije tužio Edisona koji je priratirao njegov motor, odgovara: zato što je Vestinghaus piratirao Edisonove sijalice. To je Amerika. Dakle, bez toga što sam bio i tamo i ovde, “Teslu” ne bih napisao.

– Tesla je zaista univerzalna figura stvaraoca. Čovek koji je ostavio ogromnog traga na dva kontinenta, a pre toga je živeo u dobrom delu Evrope. Pre nego što je otišao u Ameriku, bio je u Parizu, Alzasu, studirao je u Gracu, mnogo šetao u Pragu, a svoje prve velike projekte uradio je u Budimpešti. Tu će u parku, u jednom mističnom trenutku, zamisliti motor koji proizvodi naizmeničnu struju, a bio je i među inženjerima koji će realizovati prvi telefonski prenos opere.

Najpoznatije ekranizacije Tesline biografije, one sa Radetom Šerbedžijom u režiji Eduarda Galića, i druga sa Petrom Božovićem, koju je potpisao Krsto Papić, bile su u osnovi kamernog tipa. A jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca ističe činjenicu da se Tesla ipak ne može odvojiti od spektakla. Jer, ipak je on bio čovek koji je stvarao munje - „stvarao je ono što stvaraju bogovi”.

– Nisam do sada imao iskustva sa mojim delima kao pozorišnim predstavama i jako se radujem da vidim “Teslu” na sceni. Tim pre jer je za sada ideja da jedan deo ovog projekta bude postavljen kao klasična drama, dok bi drugi deo predstavljao svojevrstan muzički spektakl. A Bradić ima bogatog iskustva u obe ove forme. No, naravno, sve je još work in progress.

Komentarišući odnos prema dramatizaciji njegovog romana, Pištalo navodi reči Milorada Pavića – “jednostavno, morate da pustite”. Autor “Hazarskog rečnika”, kultnog romana koji je 2002. briljantno na scenski jezik u Ljubljani preveo Tomaž Pandur, bio je, naime, stava da delo, kada je objavljeno, u izvesnom smislu predstavlja javno vlasništvo - i da onda pisac mora biti spreman na to da će neki drugi ljudi svoju viziju uneti u ono što je napisao i da tako stvoriti nešto treće...

– Ivo Andrić je, recimo, konstantno bio nezadovoljan “čitanjem” njegovih dela u pozorištu, na televiziji ili filmu. On nije bio scenski čovek i imam utisak - uzimam ovde sebi slobodu da tumačim njegove stavove – da je sve to što nije pisana reč koja izražava misao njemu bilo svojevrsno “majmunisanje”. Ali kada su Andrića jednom pitali da li se slaže da neki njegov tekst bude postavljen u pozorištu, njegov odgovori je glasio: ma, radite šta hoćete, samo nemojte dopisivati. Jednostavno, to je deo našeg posla, deo sudbine književnog dela.

M. Stajić