Anica Petrović, glumica: Zahvalnost i nada

Na prošlogodišnjem Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Vranju, svom rodnom gradu, Anica Petrović je dobila nagradu za najbolju mladu glumicu, za ulogu Sofke, u predstavi „Nečista krv“ Bore Stankovića, u dramatizaciji Tijane Grumić, režiji Juga Đorđevića, Pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja.  Na sceni u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, publika može da je gleda u predstavi „Veštice iz Salema“ Artura Milera, u režiji Nikite Milivojevića, kod kojeg je i studirala.

Koja je veza između – biti najbolja studentkinja i – biti glumica vredna nagrada?

Svaka nagrada jeste potvrda da se upornost, rad, neka vrsta vrednosti – isplati. Sve je to potvrda da sam na pravom putu i zaista sam prezahvalna. Nadam se da će ih biti još.

Kada dođete sa akademije na scenu, u prilici ste da vidite koliko ste toga naučili i koliko se primena toga razlikuje od školskog iskustva. Kakav je pogled na to iz vaše perspektive?

Sve što se radi na akademiji vrlo je „plastično“ i jeste samo za nas, vrsta vežbi, ali vrlo dragocenih. To sam mogla da uvidim tek kad sam ušla u profesionalni proces rada na predstavi. Svaka greška koju sam pravila na akademiji, ponavljala se. Tako da i te kako ima veze to što učimo na akademiji sa kasnijim radom. Inkorporira se u neku vrstu šablona.

Nagrađeni ste i za ulogu Sofke u Vranju, u jednoj veoma zapaženoj predstavi. Možete li da nam približite malo to ostvarenje?

Ja sam Sofka 2, igram druga po redu. Nas ima sedam Sofki u predstavi „Nečista krv“ Bore Stankovića, u dramatizaciji Tijane Grumić i režiji Juga Đorđevića. Jako lepo iskustvo, proces koji je značio za moj prvenstveno lični rast i razvoj, a onda i glumački. Ceo ansambl je u predstavi, ali dominirala je mladalačka energija, ambicija. Vranjsko pozorište mi je pružilo priliku da kao studenktinja Akademije umetnosti u Novom Sadu mogu svoju prvu profesionalnu ulogu ostvariti upravo u gradu iz kojeg dolazim i veoma sam zahvalna i na tome.

Šta sad očekujete? Priželjkujete li neke uloge ili saradnju sa određenim rediteljima, pozorištima? Vraćate li se u Vranje?

To je pitanje na koje je teško dati odgovor, ali da prizovemo. Svakako sam sigurna da sam u Pozorište „Bora Stanković“ iz Vranja uvek dobrodošla, ako budem želela da se vratim, tako da je apsolutno izvesno da ću bar jedan deo profesionalnog života imati tamo. Moje ambicije jesu i da se na tom planu ostvarim i u malo većim gradovima, što očekujem da će se doći sa ulogama i u Novom Sadu. Sada sam ostvarila jednu ulogu u seriji „Dug moru“, tako da počinjem malo više da gledam i na glumu na filmu. To mi je dosta strano, za razliku od pozorišta, od kojega nikada neću odustati.

Da li to znači da se na akademiji u Novom Sadu manje pažnje posvećuje glumi na filmu?

Da. To ne znači da se ne posvećuje pažnja i tome. Imamo predmet gluma pred kamerom, ali smatram da možda, s obzirom i na vreme koje je došlo, mora to malo da se pojača. Mislim da bi trebalo da imamo više kontakta sa kamerom, da se malo više bavimo tom vrstom glume.

Na šta mislite kad kažete „vreme koje je došlo“?

Na hiperprodukciju serija i filmova, zbog čega je glumcima sada možda i lakše naći posao pred kamerom, nego u pozorištu.

I. Burić