ANA TASIĆ, SELEKTORKA STERIJINOG POZORJA: Društvo naopakih vrednosti

Ovo joj je drugi put da radi selekciju našeg najvećeg i najznačajnijeg domaćeg pozorišnog festivala koji od raspada Jugoslavije programski prvenstveno neguje dramske tekstove i autore iz Srbije. Ipak, tu se i ove godine našlo niz predstava pozorišta iz bivše Jugoslavije, jer je Ana insistirala da jedini kriterijum bude umetnički kvalitet. Tema se namentula sama i aktuelna selektorka je to označila jednom vrstom kontrasta između sve većeg mraka u pogledu civilzacijskih vrednosti i onoga što nudi ljudska umetnička praksa.

Šta ste to videli u ovogodišnjoj selekciji što vas je navelo da za slogan izaberete naslov „(Post)apokaliptična svetla pozornica“?

- Slogan su prvo inspirisale predstave „Režim isceljenja“ iz Varaždina i „Kišni dan u Gurliču“ jer eksplicitno tematizuju pojam apokalipse, odnosno apokaliptičnosti kao odrednice našeg vremena i sveta posle pandemije, konkretne i metaforičke, sveta u kome je na društvenu scenu stupilo nasilje i otuđenje, gde su virtuelne stvarnosti bodrijarovskim rečima postale stvarnije od stvarnosti, sveta koji pale brojna ratna žarišta, preplavljuju izbeglice, sveta u kome pojedinac pokušava da sakupi deliće razlomljenog identiteta u celinu koja može nekako da funkcioniše. Atmosfera u ovim komadima i predstavama koje su po njima nastale, autentično prenosi naš savremeni košmar, u duboko fragmentiranoj formi koja ekspresionistički odražava  fragmentiranu, slomljenu svest današnjeg čoveka. Ipak, u obe predstave, a i u svim ostalim produkcijama u selekciji, ključna je reč svetlost, neodustajući pokušaji da se ona pronađe, bez čega priče ne bi imale istinskog smisla, kao ni pozorište, a ni život, koji je inspiriše.

Zašto su praizvedbe domaćih dramskih tekstova koje ste izabrali iz regiona imale prednost u odnosu na one u Srbiji? Odnosno, koji su to kvaliteti po vama presudni kad je reč o kriterijumima za selekciju?

- Prvo, vrednosti dramskog teksta, jer je Sterijino pozorje, pre svega, festival koji predstavlja najbolja scenska dela nastala prema domaćim tekstovima, zatim režije, glumačkih ostvarenja, kostima, scene, muzike. U Srbiji je bilo svega desetak predstava koje su nastale kao praizvedbe domaćih savremenih dramskih tekstova, među kojima je bilo ostvarenja koja su u segmentima veoma vredna, na primer predstava „Tiho, tiše“ u Beogradskom dramskom pozorištu, karakteristična po osobenom

rediteljskom rukopisu, izuzetnim, zaista izuzetnim mladim glumcima, posvećenim, ubedljivim, žestoko energičnim, ali nije u celini uspešna kao što više jesu selektovane predstave, dramski tekst je, na primer, njena slabija tačka.  Dakle, produkcije iz regiona koje su ušle u program su u celini, značenjskoj i estetskoj, uspešnije od domaćih. Prvo, reč je o našim reprezentativnim piscima čiji tekstovi na stilski osoben, lucidan, poetičan, dubinski promišljen način prikazuju i analiziraju ljudsko biće u pokušajima da se izbori sa nagomilanim izazovima u društvu naopakih vrednosti. Drugo, njihova scenska tumačenja su veoma uzbudljiva, grade istinski jak estetski doživljaj, zbog veštine režije i(li) glume, i uspevaju da nas isprovociraju o ličnim i političkom vrednostima koje imamo, da preispitamo uverenja, srušimo predrasude. Da se razumemo, nisu ove predstave remek-dela, imaju i one mane, ali su u celini i(li) u pojedinačnim segmentima bile upadljivo vrednije od domaćih predstava, u idejnom, i stilsko-formalnom smislu.

Da li je bilo lakše izabrati predstave u programu „Krugovi“ i u kojem opsegu se tu kreću stvari u odnosu na temu koja se izdvojila i neophodne kvalitete?

- Selekcija Krugova se dosta razlikuje od selekcije Takmičarskog programa. Kao selektorka Takmičarskog programa, imam obavezu da vidim više-manje celu produkciju, u Srbiji svakako. A kada je reč o programu Krugovi, nemoguće je, naravno, videti uživo veći deo produkcije, tako da je izbor tog programa imao drugačiji proces, prvo istraživanja koje su to predstave izazvale pažnju publike i kritike, a zatim, kada se uverim da je reč o ozbiljnom kandidatu, išla bih da vidim predstavu uživo. U tom smislu jeste bilo lakše, fizički lakše izabrati predstave za Krugove. A one su ušle u program zbog izvanrednosti teksta koji se tragikomično odnosi prema  postjugoslovenskom vremenu ovih i onih tranzicija („Moji tužni monstrumi“), odnosno zbog ukupne scenske magije proizvedeneu spojuizazovnih tekstova i autentičnih rediteljskih postavki (“Crvena voda“ i „Ljubičasto“).

Kada bi kao pozorišna kritičarka ili vi lično birali najbolje predstave protekle godine, koliko bi se taj izbor i zašto poklopio sa ovim, za Sterijino pozorje?  

- Poklopio bi se sa ovim izborom, jer kritičarka i selektorka imaju zajednički ili isti cilj, da akcentuju i promovišu ono što je vredno u pozorištu, ono što se izdvaja istinskom, autentičnom snagom, scenskim jezikom koji dira, izaziva, opominje gledaoca.

Igor Burić