Aleksandra Pleskonjić, glumica: Kopkaju me uloge napisane za muškarce

Već četiri decenije je Aleksandra Pleskonjić član glumačkog ansambla SNP-a, na čijoj sceni je igrala u desetinama najrazličitijih uloga. 

Kako je navedeno u obrazloženju ovog, pre neki dan dodeljenog priznanja, Aleksandra Pleskonjić je „glumica koja zrači harizmom, autentičnim duhom i inspirativnom inteligencijom. Jedna je od mnogih sjajnih glumica sa klase profesora Branka Pleše. Stasavala je uz dramske umetniike - oca Tihomira i brata Mihajla i jedna je od vodećih glumica ne samo u SNP – u već i u Srbiji.“

 U obrazloženju se još navodi i da ste ostvarili više od 50 zapaženih dramskih uloga i u svakoj bili posebni i drugačiji, i to jeste zaista tako. Kako se to postiže? Da li glumac unapred odredi kako bi voleo da deluje na sceni, ili kada pristupa ulogama, unapred zamisli, ima neki koncept, ili se to prosto tako desi?

- Mislim da to zavisi od uloge do uloge. Ja sam, što je vrlo čudno, igrala s trideset i nešto godina i babe i devojčice. Na primer, u predstavi “Moj tata socijalistički kulak” sam igrala ćerku Mire Gardinovački, a sledeće veče sam u “Beloj kafi” igrala Majka Janju, ženu Baje Gardinovačkog, majku Vlade Kaćanskog, koji je bio stariji od mene, majku Goce Đurđević i mojih vršnjakinja. Ako je uloga što dalje od mene, tu je vrlo bitan, ja to zovem, a to je u stvari didroovski princip: traženje modela i lutke u koju se ti useljavaš. Ako je lik daleko od mojih godina, tu ima uticaj i moja vizualizacija i kostim, i model. Ako je lik bliže meni, pretpostavljam da sam onda kretala od Stanislavskog, od onog što se iznutra sa mnom rimuje s mojim emocijma. Ja sad trenutno pokušavam da to osvestim dok me pitate, ali tako je bilo. Recimo, igrala sam vrlo mlada u predstavi “Arsenik i stare čipke”, sa Zaidom Krimšamhalov kojoj, u tom momentu, mogu biti ćerka.

 Dosta je studiozan vaš pristup razmišljanja o ulogama. Da li je to samo vaš način rada? Ne čini se da većina glumaca na taj način pristupa ulogama kao vi.

- Ja sam imala sreću da sam veliki čitač. Svi čitači imaju, ja smatram, drugačiju maštu. Od detinjstva sam uvek nalazila beg u čitanju. Upisala sam i Jugoslovensku književnost, i to sam paralelno studirala. Poslednji ispit, koji sam dala, predavao ga je čuveni profesor Marić, bila je Svetska književnost. To je ogroman ispit, a ja sam tada već bila na Akademiji, i spremala sam ga bukvalno u krevetu, okružena knjigama. Kreneš od “Epa o Gilgamešu”, pa dođeš do Yojsa, u moje vreme je tako bilo. Zato smatram da nije to studioznost, nego je to nešto što je meni razvilo maštu. Mada, nekad sam reagovala intuitivno. Ne može se naći neka klinička slika toga, da se izrazim današnjom terminologijom.

 Bitno je da glumac ima razvijenu i tu intuitivnu stranu, prosto je to deo njegovog poziva...

- Moram da naglasim, Pleša je izveo tri, četiri generacije. On je tražio da pišemo. Imali smo domaće zadatke volšebnih naslova. On bi odredio koliko ima strana, koliki je prored, koliki je razmak, i ako je video da švindluješ, vraćao je. Jednom nam je dao zadatak da napišemo “Zašto je Brumelu potrebna tišina kad skače?” To je ruski olimpijac koji je skakao uvis. Zašto je njemu potrebna tišina dok skače? Da bi povezali stadion, publiku, sport, koncentraciju, itd, mi smo morali to da pišemo. Terao nas je, učio nas da mislimo. 

 Brojne su uloge koje ste ostvarili, kao da ste pun krug napravili, glumeći i u najklasičnijem pozorištu i u alternativnom. Gde se sada najlagodnije osećate? Šta bi želeli da radite?

- Ono što mene najviše kopka, oduvek sam i razmišljala o tome, to je da su neke velike uloge napisane za muškarce. To je ono što mene kopka. Na primer, nikad neću uroniti u kralja Lira. Mogu samo da čitam i da razmišljam o tome da bi, da sam muškarac, sad bilo vreme za njega. Neko ko je sišao sa uma, jer je za života podelio ćerkama nasledstvo i doživeo razočaranje, banalno da prepričamo, završava sam, što je sudbina skoro svih ljudi, manje-više. Sa Ludom ide oluja, posle toga Luda nestane, i to mislim da je Kot veličanstveno ustanovio, Luda nestaje iz Lira, zato što je Lir integrisao Ludu u sebe. Tog momenta je više nema na sceni. Postoje tako neke velike uloge, o tome nekad razmišljam, koje žene neće odigrati.

 Nema ženske uloge koja se čeka do nekih godina?

- Ne, ja sam stvorila animozitet prema tome, da idem u susret ulogama. Jeste da zvuči kao opšte mesto, ali mislim da te uloge pronađu. Znam razne situacije, i uvek kada se neko nudio ulozi, ona je znala da mu zada smrtni udarac s leđa.

 Hoće li se nešto promeniti u Vašem poslu, posle svega ovog, kad se vratimo nekom nazovi normalnom životu?

- Mi imamo grupu SNP, pa grupu “Drina”, pa “Smrdljivu bajku” na Vajberu, razne grupe, pa ću sad sama sebe citirati, pošto smo u ovoj izolaciji stalno tu zajedno. Rekla sam kolegama kako će izgledati naše predstave, imala sam dva koncepta. Jedan koncept je: svako drugo mesto prazno, sa kartom kupljena i maska, predstava se prekida na deset minuta, sledi masovno pranje ruku i vraća se. Odredila sam i higijeničara, sad ne moram da ga imenujem. To je jedan koncept. Drugi koncept: svi rastureni u koncentraciji, dozvoljena upotreba telefona na sceni i u publici.

Rekla bih još samo da treba čitati Artoa, o kugi, koji je rekao da jedina dva organa koja kuga zahvati jesu mozak i pluća, a oni se nalaze u neposednoj zavisnosti od svesti i volje. Vrlo slično. U jednom poglavlju knjige “Pozorište i njegov dvojnik”, posvećenom pozorištu i kugi, kralj Sardinije sanjao je da će doći kuga, i posle tog sna poslao je čamac da spreči brod koji se kasnije iskrcao u Marseju i napravio pomor. On razmišlja kako kuga napada mozak i pluća. Danas smo svedoci napadanja pluća. A mozak i pluća znače volju. Čovek može da ubrza disanje, da mu da ritam, može svesno i nesvesno. Izvesna ravnoteža između disanja može da se napravi. Svima predlažem iz mog okruženja, mojim kolegama, da se vratimo Artou.    

N. Pejčić