„Poetika alternativnog teatra“ Simona Grabovca

„Ova vrsta pozorišne prakse nema tradiciju, a ukoliko u nekom obliku ona postoji, onda je samo materijal koji treba dekonstruisati. Dakle, osnovna uloga je permanentno menjanje pozorišnog jezika, njegovo obogaćivanje, kako onim saznanjima koja dolaze iz istraživanja njegove suštine, tako i prihvatanjem onih iz bliskih umetničkih disciplina, ili čak veoma udaljenih, na primer tehnoloških inovacija“... 

Fokus Grabovčevog interesovanja su of domaće teatarske trupe koje su, svaka na svoj način, obeležile neko vreme u poslednjih šest decenija, počev od 1961 i „Družine A“, koju je 1961. okupio Rade Marković sa svojim kolegama – Oliverom Marković, Mićom Tomićem, Pavlom Minčićem, Vojom Mirićem...  preko pozorišta „Dvorište“ i „Nove osećajnosti“, sve do „Promene“ i „Mimarta“. „U pozorišnoj praksi, svejedno da li se ona odnosi na ovo ili neko drugo vreme, stalna je samo podela na, što se tiče jezika, klasični i onaj drugi (bez obzira na to kako ga imenovali), koji pokušava da, krećući stazama kojima niko ne ide, govori na drugačiji, neočekivan način“, navodi Grabovac.

Autor se, međutim, ne zadržava samo na pukim faktima iz istorije srpskog teatra, već sa ozbiljnom dozom autoriteta iznosi i vrednosni presek stanja na domaćoj alternativnoj sceni, upozoravajući pri tome da je, u situaciji kada nemamo autora ni u klasičnom pozorišnom stvaralaštvu, „čiji je jezik kanonizovan ili koji nešto znači u evropskom pozorišnom kontekstu“, neozbiljno očekivati da imamo takve autore u sferi delovanja alternativnog pozorišta. „Ali upravo tu činjenicu vidimo kao otvorenu mogućnost i još nedosegnut izazov za stvaraoce ovog profila“, guru Infanta – Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra.

Nažalost, i to Grabovac ne krije, naprotiv, „uloga naših pozorišnih trupa u ukupnom pozorišnom životu, posmatrajući njegove ođeke i prisustvo, skoro je beznačajna“. „Oči naše javnosti i zvaničnih finansijskih institucija, uprte su u izborano lice naše kulture glavnog toka, i to najviše radi toga da se zadrži status kvo. Ali moramo konstatovati da nema ni neke vrste udruženog napora onih koji se bave ovom vrstom teatra da dođe do značajne promene“. I upravo to ukorenjeno održavanje statusa kvo Grabovac vidi kao generalni problem srpskog teatra.

„Naše pozorište beži od izazova promene bilo koje vrste: organizacione, umetničke ili neke druge, što najviše koristi društvu i državi, jer ima ono što mu treba za male pare. Zato naše pozorište nikada neće biti relevantno za evropsku scenu, jer su za to potrebne radikalne promene svesno uključene u dugoročne, mnogo ambicioznije planove, koji moraju biti podržani odlučnošću svih učesnika da se nešto, konačno, uradi. Iskustva, doprinosi i otvorena mnoga nepoznata polja ovih (of) trupa mogu da budu jedan od nekoliko pravih vodiča na tom putu“, zaključuje Simon Grabovac.

M. Stajić