ODJECI SARADNJE NOVOSADSKIH I SOMBORSKIH MUZIČKIH SVEČANOSTI Spoj pun osećanja i strasti

Besprekorno pripremljeni, skoro savršeno svirajući na oba festivalska koncerta, osmoro instrumentalista je, predstavljajući dva retko izvođena dela Betovena i Šuberta, priredilo događaj za pamćenje. Dvočasovni program karaktera serenade, oživeo je atmosferu popularnog društvenog muziciranja u prvoj polovini 19 veka, majstorski negovanog u sličnim kompozicijama Volfganga Amadeusa Mocarta. Ostajuću u toj klasicističkoj tradiciji, Betoven u svom Septetu za gudače i duvače u Es-duru, opus 20, u okvirnim delovima primenjuje i strogo vođenu polifoniju, u svih osam stavova dopuštajući svakom instrumentu da se samostalno iskaže. Pri tom je u uvodnom Adađu dominirala izvanredno doneta, višestruko kadencirajuća violinska partija izvanredne Irkinje Majred Hiki, kao i pevna deonica jedinstvenog klarinetiste Mate Bekavca, koji je i u trećem stavu nokturnovskog karaktera, podržan nežnim zvukom perfektnog fagotiste Serđa Acolinija, inicirao muziciranje snažne ekspresije i lepote. Vrhunac interpretacije je ostvaren u Temi s varijacijama (peti stav), u kojoj svaka transformacija osnovne ideje (popularne rajnske mornarke pesme) dobija novo lice, da bi vedri, zahuktali razvoj finalnog Presta, protekao u duhu prave serenade opuštenog karaktera.

Ujednačenost i nadahnutost, ali i snažnija energičnost tumačenja preneta je u drugom delu večeri i na Oktet u Ef-duru Franca Šuberta u kom se vrhunskim umetnicima (violinistkinji Majred Hiki, violistkinji Natali Lugran, violončelisti Paolu Bonominiju, kontrabasistkinji Loren Kampe, klarinetisti Mate Bekavcu, fagosti Serđu Acoliniju i hornisti Kristijanu Kacenbergeru) pridružio na poziciji prvog violiniste sjajni Vilijam Hagen. U vajanju prekrasnog toka Šubertove raskošne, duboke i maštovito nijansirane sedmostavačne kompozicije, svi mladi interpretotori su bili izuzetni, premda bismo primat dali njihovom fantastičnom umetničkom vođi, čije je produhovljeno, a tehnički virtuozno i ingeniozno izvođenje davalo impuls njihovom prisnom, nepretencioznom, a opet tako duboko misaonom i prožiljenom predavanju. Ako je 27-godišnji Šubert i zamislio svoje delo kao Betovenovu slobodniju „kopiju“, on je u njega uneo i neke teme iz svojih ranijih ostvarenja, želeći da, posebno laganim stavovima (drugom i šestom) prokrči put ka velikoj simfoniji, ali i snažnoj drami. Baš tako je osmišljen finalni stav, započet mračno, gotovo operskom scenom, s gudačima koji „drhte“ i duvačima koji se „grče“. Ipak, dramatični momenti  ubrzo prolaze, da bi, posle tenzije, poput velikog raspleta, zavladala životna radost. Novu, široku lepezu razdraganosti i vedrine  ovi „romantičari“ (kako su naslovljeni u programu), majstorski su prikazali u uzbudljivom finalnom Alegru, koji su osvetlili s punom raznolikošću i kreativnošću svojih ogromnih sposobnosti, kao i mladi kompozitor tragajući za novim stvaralačkim prostorima i sopstvenim razvojnim i izvođačkim usponima.

Jedna druga autorska i interpretativna dimenzija krasila je obe finalne festivalske večeri. Pod nazivom „Makedonisimo“ u oba grada grada ih je priredio kvintet Simona Trpčeskog, koji pored ovog neverovatnog pijaniste čine Hidan Mamudov (klarinet, saksofon, kaval), Aleksandar Krapovski (violina), Aleksandar Somov (violončelo ) i Vlatko Nušev (udaraljke). Predstavljajući spoj klasike, salonske muzike, makedonskih narodnih pesama i igara, yeza, muzike Sita i Roma, koji zrači „sopstvenim snažnim karakterom“, ovi ozareno poletni, razigrano lepršavi, ali i nostalgični koncertni završeci, otkrili su i jedan od najblistavijih primera nepresušnog bogatstva nacionalnog nasleđa u visokoj umetničkoj transpoziciji kompozitora Pande Šahova. Upravo su njegovi originalni aranžmani otkrili svu lepotu makedonske folklorne tradicije, a njeni kompatibilni i autentični tumači svojim vrhunskim profesionalizmom i vrcavim temperamentom učinili da je doživimo u punom spoju strasti, osećanja i snazi nepatvorenog narodnog stvaralaštva.

Marija Adamov