Zoran Paunović: Rokenrol konačno ušao u SANU

To je pre svega književnost, svetska, engleska, američka nešto manje, srpska u izvesnoj meri, i naravno popularna kultura – kaže dr Zoran Paunović, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, od nedavno i dopisni člana Srpske akademije nauka i umetnosti Odeljenja za književnost i jezik. Dr Paunović je autor četiri knjige: „Gutači blede vatre“, studija o američkim romanima Vladimira Nabokova (Prosveta, Beograd, 1997), „Istorija, fikcija, mit“ (Geopoetika, Beograd, 2006), „Prozor u dvorište“, eseji o američkoj i srpskoj književnosti (Geopoetika, Beograd, 2017), „Doba heroja“, eseji o popularnoj kulturi (Geopoetika, Beograd, 2018) i više od stotine naučnih i stručnih radova iz oblasti angloameričke i srpske književnosti i studija kulture. Pored predavanja koja često drži i van fakulteta, prevođenje je takođe važan segment Paunovićevog rada. Našu kulturu je obogatio i brojnim prevodima knjiga istinske literarne vrednosti, među kojima se izdvaja prevod romana Džejmsa Džojsa „Uliks” (Geopoetika, 2003). Potpredsednik je Srpskog PEN centra, član je NIN-ovog žirija kritike za najbolji roman godine, član Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog književnog društva i Društva književnika Vojvodine.

- Status dopisnog člana SANU znači i priznanje da je ono čime ste se do tada bavili dovoljno dobro, dovoljno ozbiljno. Mislim tu pre svega na segment mog bavljenja popularnom kulturom. Konkretno, rokenrol kulturom šezdesetih i sedamdesetih godina, ponajviše. Dakle, i to je dobilo neku vrstu akademskog priznanja činjenicom da mi je verifikovano prilikom izbora u SANU. Moj prijatelj, Vita Simurdić je moj izbor u Akademiju prokomentarisao: rokenrol je konačno ušao u SANU! - Kako kaže naš sagovornik, to mu je laskalo i pogođeno je u tom smilu, a bez namere za lično poređenje, kao kada je Nobelova nagrada Bobu Dilanu dala legitimitet rok poeziji. - Ne tako zanemarljivim delom, moje se delovanje tiče i popularne kulture, pre svega rok kulture i unutar toga rok poezije. Naravno, primarno polje mog delovanja jeste književnost i naravno da je važno dobiti još jedan mikrofon, još jedan auditorijum, koji će možda više obratiti pažnju na ono čime se bavite. I nije to zadovoljstvo da će mene lično čuti više ljudi, nego da ću moći, ono za šta se zalažem u književnosti i kulturi, da saopštavam lakše, brže i većem broju slušalaca.. Isto tako, i ne na poslednjem mestu, ovo mi pruža priliku da sa nekim od trenutno kod nas zaista najumnijih glava razgovaram, sarađujem i razmenjujem iskustva. I ovi prvi dani koje sam proveo u Akademiji svedoče o tome da će i to naravno doprineti mom intelektualnom, duhovnom i profesionalnom razvoju, ako nije u ovim godinama bezobrazno govoriti o razvoju. Ali čovek se uči dok je živ, pa se i ja nadam da ću puno toga naučiti u Akademiji.

Šta nam danas, čini se u svetu više nego ikada na materijalno orijentisanom, znači književnost?

- Književnost kao i neke druge oblasti duhovnog stvaranja koje nemaju svoje konkretno materijalno ovaploćenje u vidu velikih zarada, mada je i to samo uslovno rečeno, danas se vrednuju manje nego ikada. Svet je mnogo više okrenut konkretnim izvorima sticanja materijalnog bogatstva, a književnost je oduvek izazivala neku vrstu podozrivosti, ako ne i prezir, utilitarističkih umova, kojih je pre 20, 30 i više godina bilo srazmerno manje. Bilo je tada nekako lakše ubediti ljude, da bavljenje književnošću ima smisla mnogo više nego što se to na prvi pogled vidi. Međutim, i sada je, kao nekad, mlade ljude lakše ubediti u to, ne samo zato što su mladi i neiskusni, već zato što su otvoreni za ta nova iskustva, zato što ih to zanima, zato što im je književnost bila izvan života do susreta sa vama koji sada treba da im nekako prenesete značaj književnosti. Mladi su spremni da prihvate da je to velik i lep svet. Nije da se to prosvetljenje, preobraćenje događa na masovnom nivou, ali dovoljno vama je da u grupi od 100 studenata imate dvoje - troje za koje osetite da to u njima počinje da stvara novu vrstu razmišljanja, pa da zaključite da to još uvek ima smisla.

Kako u tom kontekstu i neke vrste hiperprodukcije knjiga prepoznati ono što je zaista vredno, a nalazi se na papiru odštampano između korica ili se distribuira putem interneta u elektronskim, ditalnim formatima?

- Književnost je danas mnogo manje značajna kao glas savesti, kao nekakav etički kodeks koji treba da se ponudi svetu. Jednostavno, njen glas je utihnuo. Veliki književnici više nisu glasovi svoje epohe, neka vrsta otelotvorenja duhovnih vrednosti epohe, nego su u velikoj meri gurnuti na marginu. Među književnicima, sada su mnogo glasniji oni koji imaju milione čitalaca poput Paola Koelja. Zašto ga ne spomenuti kao negativan primer čoveka koji se smatra piscem i duhovnim predvodnikom generacija i generacija. Ako poredite jednog Koelja sa Francom Kafkom, Dejvidom Herbertom Lorensom i Džejmsom Džojsom, s tim velikim piscima prošlosti, koji su bili i nosioci velikih ideja i istovremeno imali svoje sledbenike, imali književni auditorijim koji ih je doživljavao ne samo kao one koji definišu svet u kojem živimo nego i kao ljude koji otvaraju nove svetove, postavlja se pitanje kakve nam to svetove otvaraju lažni proroci, lažni mudraci poput pomenutog pisca. Od njih dobijate lažnu dubinu razmišljanja o svetu i to je ono što je najopasnije. Nije opasna književnost koja je na prvi pogled loša, nego je opasna ona koja se prerušava u, navodno umnu ili estetizovanu, a da to zapravo nije. Takva književnost je mnogo opasnija, a danas su se njeni pisci nametnuli i u prvom su planu. Oni su otelotvorenje književnosti za današnjeg čoveka.

Šta tu može da učini akademska zajednica?

- U tome, što nisu značajni kao što su nekada bili knjiga, književnost, lepa reč, negovanje kulture govora, kulture izražavanja, pa i življenja uopšte ima i naše krivice. Mislim na akademske krugove. Pitanje je šta možemo da učinimo? Možemo da razvijamo svest o vremenu u kome živimo, da shvatimo da su putevi komunikacije, ka našim potencijalnim slušaocima, ne mislim samo na studente nego i na sve one kojima bi glas akademske zajednice mogao da bude zanimljiv, i u jednom višem, duhovnom smislu koristan, novi i ponešto drugačiji. Treba da budemo svesni da se svet u poslednjih 50 godina promenio više nego prethodnih stotina godina, bar u smislu komunikacije. S tom svešću treba i da se obraćamo potencijalnim i stvarnim slušaocima, da budemo svesni da razgovaramo ne samo sa mladim ljudima od 20 -tak godina, nego da razgovaramo sa mladim ljudima koji su odrastali u kulturi i civilizaciji potpuno drugačijoj od one u kojoj smo mi odrastali. Neki od aspekata našeg duhovnog odrastanja potpuno su im strani ali zato su u prednosti kada je reč, recimo, o baratanju informacijama, u sposobnosti procesuiranja informacija i tome slično. Oni su odrasli u tom informatičkom dobu, a na nama je da koliko je moguće prilagodimo svoj pristup tome, da im omogućimo da se te komparativne prednosti generacija kojima se obraćamo iskoriste bolje, pa će onda i ovo naše znanje, stečeno u jednoj drugačijoj epohi, moći bolje da se oplodi. Ne možete se večito ponašati kao da vreme stoji i očekivati da onaj pristup od pre 30 godina koji je tada bio uspešan i sada to bude.

Vladimir Crnjanski