Vrlo (ne)obična emigrantska porodica špageti
U razgranatoj krošnji krimi žanra jedna od nosećih grana svakako je ona koja se bavi gangsterskim poslovima kao „porodičnim biznisom“ a među ovim „preduzetnicima“ posebno su zapažene italijanske porodice.
Naravno, svako upoznat sa popularnom kulturom 20. veka dosetiće se filmova (inspirisanih romanima Marija Puza) iz serijala „Kum“ i porodice Korleone. Na kraju tog veka (i milenijuma) pojavio se (1993. godine u Argentini a potom i u Italiji) strip o porodici Ćentobuki (u bukvalnom prevodu „Storupići“) koji je sumirao dotadašnja iskustva ovog podžanra, propustio ih kroz crnohumorne (pa i groteskne) filtere i ponudio čitaocima (pre svega malo starijim dečacima). Scenarista ove žanrovske igrarije je Karlos Triljo (1943-2011), vredni, iskusni i nadahnuti pripovedač širokog dijapazona (od krimića, vesterna, politički intoniranih do „golicavih“ priča). Njegov provereni saradnik bio je Domingo Mandrafino (1945) prepoznatljivog grafizma koji meša realizam i karikaturu.
Trilo svoje pripovedanje u „Porodici Špageti“ („Darkwood“ 2018) deli u epizode od po osam strana što je idealna mera za objavljivanje u strip magazinima koji u vreme pojave serijala još uvek imaju značajnu ulogu na strip sceni. Ova stroga disciplina traži od scenariste da bude usredsređen i dovitljiv kako bi uspeo da stvori celinu koja se nadovezuje na prethodne ali je, istovremeno, i koliko-toliko zaokružena i samodovoljna (tako da čitalac nema utisak da je pred njim tek jedan od bezbroj nastavaka i da zbog toga odustanje od čitanja). S druge strane ova difuznost dozvoljava i neobavezne šetnje i izlete u okruženje glavne priče što produbljuje atmosferu i daruje joj šire horizonte. Sve navedeno Mandrafino prati i dopunjuje „praktikujući“ sopstvenu disciplinu - zadati broj kvadrata na tabli (najčešće tri reda po dva kvadrata na strani) - čistih linija sa malo senčenja i bez preteranih egzibicija u rakursima i montaži tabli. Ipak, uprkos ograničenja crtež je izuzetno korektan a na momente i vanredno upečatljiv.
Sveukupno je reč o veoma zanimljivom i zabavnom stripu o vrlo neobičnim (anti)junacima jer pravih, potpuno pozitivnih heroja nema među članovima porodice Ćentobuki. Njih petoro stiže iz Italije na obale SAD u prvim godinama 20. veka kao siročići jer je njihova majka Gracija tokom plovidbe umrla rodivši najmlađeg brata Tonija (a što mu najstariji Amerigo nikada neće oprostiti). No, dolazak i odrastanje su prošlost (istina ne baš zaboravljena) jer su sva deca stasala i krenula svojim putevima. Amerigo je šef kriminalne bande (likom podseća na Don Korleonea), ubica i silovatelj, (pre)veliki poštovalac sećanja na majku, bahat, punačak, prosedih zulufa, žedan ženske ljubavi po sopstvenim uslovima, mrzitelj Jevreja i anarhista, željan da ga braća i sestre poštuju ali i da ga se plaše, ponekad voljan da pomogne kako zna i ume (na primer da ne baš nežno „ubedi“ vernike da se vrate u crkvu njegovog brata). Frančesko je sveštenik koji ne uspeva uvek da kontroliše svoj žestoki karakter pa, s vremena na vreme, Ameriga raspećem bije po glavi, sklon je i drugim neortodoksnim metodama vaspitavanja vernika, pokušava da održi porodicu na okupu (ne uvek spretno, posebno ne kad „nabedi“ da je Karmela kurva pa je muž krvnički prebije). Najmlađi, Toni, je policajac, sklon opraštanju i iznalaženju kompromisa. Katerina je zvezda nemih filmova, poznata i popularna kao strastvena „Yipsi Bun“, bogata je ali i rob studijskog star sistema, na meti svakojakih ucenjivača i lovaca na trofeje. Karmela je „obična“ žena koja jedva spaja kraj s krajem sa dvoje male dece i mužom grubijanom (koga će u samoodbrani ubiti); no, preko noći ona postaje savršeni plaćeni ubica koju angažuje njen ljubavnik-mafijaški bos.
Što priča duže traje (prva knjiga serijala ima 296 stranica) to se više tajni otkriva jer niko nije u potpunosti onakav kakvim se prikazuje, svako krije svoju (mračnu) tajnu iz mlađih dana (laži, prevare, incest); u konačnom svođenju računa osnovno pitanje u priči nije „ko je dobar“ već „ko je manje loš“. Zbog toga su i rešenja problematičnih situacija prigodna i izmiču procenama iz pozicija idealnih i idealizovanih principa Dobra i Zla; umesto toga poštuje se i praktikuje čisti pragmatizam koji opravdava sva sredstva kojima se postiže trenutno željeni cilj. Prateći principe nepostojanja trajnog vrednosnog sistema odnosno stalnog iznalaženja/otkrivanja starih tajni i grehova Trilo je otvorio prostor za poigravanje očekivanjima (zasnovanim na iskustvima konzumiranja žanra) i za transformisanje profila likova koje prati, što se na kraju prve knjige produbljuje do gotovo biblijskih razmera roditeljskog greha kada se „otkriva“ mogućnost da otac sve deca iz porodice nije Gracijin muž Vitorio već gazda, vlasnik zemlje na kojoj žive.
Da li višestruki greh jedne generacije žigoše i sledeću, jedno je od pitanja na koje će odgovoriti sledeći tomovi serijala (kojih će ukupno biti četiri).
Ilija Bakić
