Врло (не)обична емигрантска породица шпагети

Наравно, свако упознат са популарном културом 20. века досетиће се филмова (инспирисаних романима Марија Пуза) из серијала „Кум“ и породице Корлеоне. На крају тог века (и миленијума) појавио се (1993. године у Аргентини а потом и у Италији) стрип о породици Ћентобуки (у буквалном преводу „Сторупићи“) који је сумирао дотадашња искуства овог поджанра, пропустио их кроз црнохуморне (па и гротескне) филтере и понудио читаоцима (пре свега мало старијим дечацима). Сценариста ове жанровске играрије је Карлос Триљо (1943-2011), вредни, искусни и надахнути приповедач широког дијапазона (од кримића, вестерна, политички интонираних до „голицавих“ прича). Његов проверени сарадник био је Доминго Мандрафино (1945) препознатљивог графизма који меша реализам и карикатуру.

Трило своје приповедање у „Породици Шпагети“ („Darkwood“ 2018) дели у епизоде од по осам страна што је идеална мера за објављивање у стрип магазинима који у време појаве серијала још увек имају значајну улогу на стрип сцени. Ова строга дисциплина тражи од сценаристе да буде усредсређен и довитљив како би успео да створи целину која се надовезује на prеthodnе али је, истовремено, и колико-толико заокружена и самодовољна (тако да читалац нема утисак да је пред њим тек један од безброј наставака и да због тога одустање од читања). С друге стране ова дифузност дозвољава и необавезне шетње и излете у окружење главне приче што продубљује атмосферу и дарује јој шире хоризонте. Све наведено Мандрафино прати и допуњује „практикујући“ сопствену дисциплину - задати број квадрата на табли (најчешће три реда по два квадрата на страни) - чистих линија са мало сенчења и без претераних егзибиција у ракурсима и монтажи табли. Ипак, упркос ограничења цртеж је изузетно коректан а на моменте и ванредно упечатљив.

Свеукупно је реч о веома занимљивом и забавном стрипу о врло необичним (анти)јунацима јер правих, потпуно позитивних хероја нема међу члановима породице Ћентобуки. Њих петоро стиже из Италије на обале САД у првим годинама 20. века као сирочићи јер је њихова мајка Грација током пловидбе умрла родивши најмлађег брата Тонија (а што му најстарији Америго никада неће опростити). Но, долазак и одрастање су прошлост (истина не баш заборављена) јер су сва деца стасала и кренула својим путевима. Америго је шеф криминалне банде (ликом подсећа на Дон Корлеонеа), убица и силоватељ, (пре)велики поштовалац сећања на мајку, бахат, пуначак, проседих зулуфа, жедан женске љубави по сопственим условима, мрзитељ Јевреја и анархиста, жељан да га браћа и сестре поштују али и да га се плаше, понекад вољан да помогне како зна и уме (на пример да не баш нежно „убеди“ вернике да се врате у цркву његовог брата). Франческо је свештеник који не успева увек да контролише свој жестоки карактер па, с времена на време, Америга распећем бије по глави, склон је и другим неортодоксним методама васпитавања верника, покушава да одржи породицу на окупу (не увек спретно, посебно не кад „набеди“ да је Кармела курва па је муж крвнички пребије). Најмлађи, Тони, је полицајац, склон опраштању и изналажењу компромиса. Катерина је звезда немих филмова, позната и популарна као страствена „Yipsi Бун“, богата је али и роб студијског стар система, на мети свакојаких уцењивача и ловаца на трофеје. Кармела је „обична“ жена која једва спаја крај с крајем са двоје мале деце и мужом грубијаном (кога ће у самоодбрани убити); но, преко ноћи она постаје савршени плаћени убица коју ангажује њен љубавник-мафијашки бос.

Што прича дуже траје (прва књига серијала има 296 страница) то се више тајни открива јер нико није у потпуности онакав каквим се приказује, свако крије своју (мрачну) тајну из млађих дана (лажи, преваре, инцест); у коначном свођењу рачуна основно питање у причи није „ко је добар“ већ „ко је мање лош“. Због тога су и решења проблематичних ситуација пригодна и измичу проценама из позиција идеалних и идеализованих принципа Добра и Зла; уместо тога поштује се и практикује чисти прагматизам који оправдава сва средства којима се постиже тренутно жељени циљ. Пратећи принципе непостојања трајног вредносног система односно сталног изналажења/откривања старих тајни и грехова Трило је отворио простор за поигравање очекивањима (заснованим на искуствима конзумирања жанра) и за трансформисање профила ликова које прати, што се на крају прве књиге продубљује до готово библијских размера родитељског греха када се „открива“ могућност да отац све деца из породице није Грацијин муж Виторио већ газда, власник земље на којој живе.

Да ли вишеструки грех једне генерације жигоше и следећу, једно је од питања на које ће одговорити следећи томови серијала (којих ће укупно бити четири).

Илија Бакић