Slika koja je postala simbol mira

U bogatom programu priređenom povodom navedenih jubileja svakako je najznačajnija bila izložba Pikasovih portreta, koja je u engleskoj prestonici trajala od oktobra 2016. do februara 2017. Ove godine obeležava se osam decenija bombardovanja Gernike, pa se Pikasova čuvena slika ponovo našla u središtu događaja.

Smatra se da je upravo ovo delo odigralo ključnu ulogu u skretanju pažnje sveta na nemačko bombardovanje civilnih ciljeva tokom Španskog građanskog rata (1936-1939). Crkvena zvona su se oglasila u trenutku kada su se avioni Hitlerove „Legije Kondor„ pojavili nad Gernikom i cela tri časa bacali bombe u kojima je bilo više od 32 tone eksploziva. Tog 26. aprila 1937. ovaj baskijski gradić je sravnjen sa zemljom. Civile koji su izbegli smrt tokom bombardovanja, piloti su ubijali mitraljezima.    

I danas postoje oprečna mišljenja o broju poginulih u događaju koji se smatra prvim svetskim bombardovanjem civilnih meta. General Franko koji je iz rata izašao kao pobednik, Španijom je vladao do smrti 1975. godine. Tokom njegove duge diktature, dokumentarni dokazi su uništeni a preživeli su bili u strahu da ne progovore. Njegov pokušaj da krivicu za bombardovanje Gernike svali na republikanske snage propao je, u čemu je ne malu zaslugu imao Pablo Pikaso.    Republikanska vlada je od čuvenog umetnika naručila sliku koja je zauzimala centralno mesto u Španskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine. Pikaso je prihvatio ponudu, mada u tom trenutku nije znao šta će biti tema poručenog dela. O bombardovanju gradića Gernika izvestili su francuski dnevni listovi “Se soar“ i “Imanite“, i vest je ođeknula Parizom. Vrlo brzo Pikaso je krenuo da radi na slici, koja će za svoj predmet imati osudu masakra u ovom gradu.

Sprečen povratak remek-dela tokom diktature



Zbog simbolike koju nosi ali i popularnosti koju je “Gernika“ stekla, diktator Franko je bio spreman da učini sve kako bi uzeo sliku. Prema sećanju Rolana Dime, advokata i kasnijeg šefa diplomatije u vreme Miterana, na kamenoj klupi ispred kuće na jugu Francuske zacrtana je “bitka“ za osujećenje Frankovog plana. “Pobrini se za nju kada me ne bude bilo“, rekao je slikar svom francuskom prijatelju. Dima je govorio da Pikaso nije ostavio testament, a kako je “Gerniku“ posebno voleo ovu molbu shvatio je kao da mu je poverio starateljstvo. Posle Pikasove smrti (1973) Franko je tražio sliku, ali se Dima obratio Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMa). Delo je bilo osigurano, a uprava je uredila sve kako je advokat tražio. Čuvena slika bila je u “egzilu“ do 1981, kada je preseljena u Španiju.  

Na slikarevom delu nije prikazan agresor, već je naglasak stavljen na figure civilnih žrtava. Iako ova postkubistička kompozicija nije imala naročitog ođeka na pariskoj Svetskoj izložbi, Pikasova „Gernika„ je vremenom prerasla u simbol mira, pomirenja i otpora tiraniji. Posebno kada je simboličan prikaz nasilja, ljudske agonije i nade koji su alegorijski predstavljali strahote građanskog rata, ubrzo postao proročanska vizija užasa koji je usledio tokom Drugog svetskog rata.

Pariz su 1940. okupirali nacisti, a Pikaso je morao da radi u atmosferi koja je ličila na zatvor. Umetniku nije bilo dozvoljeno da napusti grad kako bi radio u zamku Boažlu (gde je imao specijalan studio za izradu skulptura), pa je opremio privremeni vajarski atelje u svom kupatilu u ulici Gran Ogisten 7. Prilikom predaje fotografije „Gernike„ gestapou, na pitanje: „Da li ste vi to uradili?” odgovorio je: „Ne, vi ste„. Po oslobođenju Pariza (1944), dočekan je kao moralno neukaljan umetnik, pa je pod pritiskom politički ostrašćene javnosti ali i svog levičarskog opredeljenja, postao član Komunističke partije Francuske.

Na 60. godišnjicu bombardovanja Gernike (1997), nemački predsednik Roman Hercog poslao je pismo preživelima, u kome je izrazio žaljenje i „pružio im ruku prijateljstva i pomirenja„. Tokom godina, ovaj grad je razvio bliske kulturne veze sa Drezdenom i Forhajmom - dva nemačka grada sravnjena sa zemljom u savezničkom bombardovanju krajem Drugog svetskog rata. Tako je Pikasova slika postala ne samo svedočanstvo rata od 1936. do 1939, već i simbol mnogih inicijativa preduzetih u pravcu svetskog pomirenja.

Pikaso, koji je svoje remek-delo naslikao 1937. godine, tražio je da se slika čuva sve dok se u Španiji ne uspostavi demokratski režim. Delo je vraćeno u Madrid 1981. godine. Prvobitno je bilo izloženo u Prado muzeju, ali je 1992. prebačeno u Muzej kraljica Sofija. Sredinom 90-ih uklonjeno je blindirano staklo koje je predstavljalo „simboličnu meru„, pošto je uprava muzeja ocenila da je slika izgubila politički značaj i postala, pre svega, umetničko delo.

Međutim, izjave u vezi sa eventualnim transportom „Gernike„ u Baskiju pokazale su da ona još uvek nije „obična slika„. Tokom žučnih rasprava gradonačelnik Gernike, Eduardo Valjeho, je izjavio da postoje oni koji neopravdano strahuju da bi prebacivanjem čuvene Pikasove slike “simbolično započela nezavisnost Baskije“. On je, pored toga, dodao da su građani Gernike “moralni vlasnici“ ove slike, zato što se “njena reprodukcija nalazila na zidu svakog doma kao simbol otpora Frankovoj diktaturi“.

Siniša Kovačević