Rusija ne mora da vrati 166. list Miroslavljevog jevanđelja?

Taj nedostajući list se nalazi u Sankt Peterburgu i u Rusiju ga je doneo tada arhimandrit, kasnije episkop Porfirije Uspenski posle posete Hilandaru polovinom XIX veka. On je upravo i doprineo da Miroslavljevo jevanđelje postane svetski poznat rukopis.

Kada neka vest iz kulture postane predmet tabloida, što je retko, pojavljuje se potreba da se zapitamo šta su prave činjenice? Upravo zbog toga razgovaramo sa istoričarkom umetnosti Tamarom Ognjević, direktorkom Artis centra i potpredsednicom Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja - ICOM Srbija. Ognjevićeva je ove jeseni postavila izložbu u Istorijskom muzeju Srbije „Kneginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući“ koja je utemeljena na istraživanjima kneginjine lične zaostavštine i na sveobuhvatnom uvidu u istorijsku i umetničku građu vezanu za kneginju i njene pretke iz doma Karađorđevića, Romanovih i Demidova.

– Moram, pre svega, da kažem da me iznenađuje baratanje neproverenim informacijama u ovom konkretnom slučaju kada je reč o Rerihovim slikama. Naime, sve vreme govorimo o tome da je Rerih poklonio znatan broj slika Kraljevini Jugoslaviji, te da se zaboga otuđuje naše kulturno dobro. To nije tačno!

A šta je tačno?

– Nikolaj Konstantinovič Rerih je poklonio samo jednu sliku – „Zemlja sveslovenska“, nastalu 1931. godine, kralju Aleksandru I Karađorđeviću, dok je sve ostale slike pozajmio kako bi bile izložene u ondašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu i Zagrebu. Postoji u Rerihovom muzeju u Njujorku sačuvana prepiska između kralja Aleksandra i Reriha na ovu temu, kao što postoji spisak dela koje je Rerih uputio u Beograd 1932. godine. Iz reversa koji je sačuvan se jasno vidi da je reč o čak 30 originalnih dela od kojih je 10 bilo poslato na izlaganje u Zagreb, dok je 20 upućeno u Beograd. Iz vrlo pouzdane dokumentacije kojom raspolaže Rerihov muzej jasno se vidi da je 1938. trinaest od dvadeset slika koje su se nalazile u tadašnjem Muzeju kneza Pavla predato Ruskom kulturno-istorijskom muzeju u Pragu, dok je sedam slika ostalo u Beogradu.

Te slike se i danas nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, zar ne?

– Da i one su predmet velike, na poluinformacijama utemeljene polemike da naša država nešto „poklanja“ Rusima, a zapravo ne poklanja ništa, nego uredno vraća pozajmljena dela na način na koji to ima obavezu da učini ne država, već svaki muzej gde god da je. S, druge strane, Ruska Federacija nema nikakvu obavezu da nama vrati 166. list Miroslavljevog jevanđelja, jer je tvrdnja da ga je Porfirije Uspenski ukrao, samo spekulacija za koju nema baš nikakvih dokaza. Mogao je, na primer, dobiti taj list na poklon od ondašnjeg monaškog bratstva Hilandara...

Da li je to bilo uobičajeno za tadašnje vreme?

– Nije neuobičajeno da se jednom crkvenom visokodostojniku, a pogotovu takvog ranga kakvog je bio Uspenski, napravi izuzetan poklon. Dakle, situacija je vrlo jasna – mi imamo obavezu da vratimo Reriha, a odluka Rusa da nam daju List za našu kulturu izuzetno važne knjige je gest dobre volje, izuzetan primer kulturne diplomatije.

Da li se uopšte može trgovati kulturnim nasleđem?

– Po zakonu u određenim situacijama može, ali su za tako nešto potrebne posebne dozvole uz bitnu stavku o tome ko je vlasnik predmeta ili objekta koje je proglašen za kulturno dobro. Ilustracije radi, vi ili ja možemo u posedu imati vrednu umetničku sliku ili predmet, koji su prepoznati kao kulturno dobro, a nasledili smo ih od svojih predaka ili pribavili na neki drugi zakonit način, recimo kupovinom na aukciji. Iako je reč o kulturnom dobru vlasnici smo mi i svojim vlasništvom možemo raspolagati na način na koji nam savest nalaže. Međutim, kada je kulturno dobro u posedu države, onda je situacija neuporedivo složenija, jer ono defakto pripada svima nama.

Mnogo dela koja pripadaju našem kulturnom nasleđu se nalazi u inostranstvu?

– Pitanje je na koji su način ta kulturna dobra stigla u inostranstvo. Od toga zavisi da li ih naša država eventualno može potraživati. Ako su kao Rerihove slike pozajmljene na privremeno izlaganje, pa nisu vraćene, svakako. Ako su prodata, poklonjena ili zaveštana na zakonit način ne postoji zakonska osnova da ih potražujemo, osim ako taj neko ko ih poseduje reši, kao Ruska Federacija u slučaju 166. lista Miroslavljevog jevanđelja, da nam ih vrati procenjujući da je to dobar akt u cilju razvijanja bilateralne saradnje, ili iz nekog drugog razloga. Ako su ukradena ili na neki drugi način protivzakonito otuđena onda ima osnova da ih tražimo. Da li će biti vraćena? Hmmm... sve zavisi ko ih drži u posedu. Velike su to i složene igre u kojima politika i novac imaju ključnu ulogu. Ne moramo dalje od Grka, Britanskog muzeja i takozvanog Elginovog mermera, odnosno velikog friza sa atinskog Akropolja.

Marina Jablanov Stojanović