Роберт Ленард, редитељ: Свет је труо

Ипак, ових дана актуелна је његова најновија представа, управо у Новосадском позоришту, где је режирао „Невидљиву децу“ Ане Терек, текст који се бави одрастањем и написан је по наруџби Новосадског позоришта, а за ауторку је одраз одговорности према адолесцентима, који у већој мери имају одрасли.

За редитеља Ленарда, „Невидљива деца“ су еп о слободи, поетски драмски исказ који приказује како трули све што је лепо. Стицајем околности, премијера ове представе, одржана је на Међународни дан нестале деце, 25. маја.

Шта је то написала Ана Терек, чија је поезија позната и ван граница наше земље?

- Ана Терек је чудна књижевна појава: она се бави пре свега поезијом (њену књигу „Мртве жене“ можемо да прочитамо на немачком, пољском, па чак и на хрватском језику) и понекад пише и драме (њена драма „Гласне свиње уједају“ је била праизведена у Салашарском позоришту у режији Золтана Пушкаша). Она је психолошкиња која се бави проблематичном децом. Ту је нашла инспирацију да напише драму о деци која лутају, која немају своје детињство, која су се изродила у нешто што ми не можемо ни да замислимо. Њен текст, поред невидљивости деце пред одраслима, бави се и експлоатацијом младих, као и вољом за слободом. Тешке теме, а све то произлази из њеног личног искуства.

Какав сте приступ изабрали за режију поетског текста Ане Терек, уз то познати као редитељ који радо комбинује стилове и жанрове?

- Добио сам велику слободу од Ане Терек. Она је написала драму, па је неколико недеља касније послала шест сонгова које сам убацио у текст. Резултат је једна намерно несиметрична драматургија која креће од ситног реализма и реалног декора ка неком метафоричном простору. Са првим сонгом, на пола представе, улази један други стил где се мешају реалност и кошмар, страва живота и лепота поезије. Нека врста експерименталног мјузикла, ако тако може да се узме. У томе ми је од велике помоћи био Адриан Ковач, композитор, који је prеthodno радио са мном на „Фами о бициклистима“. Такође, док је свет младих реалан, свет одраслих на тренутке личи на ноћну мору са чудним, поквареним ликовима и тајанственим призорима. Ето, још један редитељски рад у којем тврдим да је свет корумпирано и труло место.

Који Вам је креативни изазов највећи кад радите такорећи у свом позоришту?

- Креатитвни изазов је мањи ако гледам „домаћи терен“ – просто знам људе са којима радим, знам кога и зашто узимам у поделу и знам да ме разумеју када им нешто кажем. Буквално ниједан сарадник није „нов“ у овом пројекту, знам да могу да се поуздам у њих. У том смислу је рад лакши, него када упознајем нове људе у другом позоришту. Креативни изазов долази од самог материјала, од несвакидашње структуре, од тешке теме која је захтевала другачији приступ истраге. (Често се шалим с тим да ако би полиција погледала шта ја гуглам пре неког пробног процеса, већ бих био у затвору.)

Шта нас још чека у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз до краја сезоне?

- Сад смо при крају сезоне, али имамо још доста дешавања. После премијере „Невидљиве деце“ одмах се бацамо у Стеријино позорје где ћемо двапут одиграти „Блудне дане Куратог Џонија“ у такмичарској селекцији. Паралелно са „Невидљивом децом“ се у Суботици спрема нова копродукција са Позориштем „Деже Костолањи“. Андраш Урбан режира „Кад те Бог шутне у стомак“ Илдико Ловаш, а та представа ће се приказати премијерно у Новосадском позоришту 8. јуна. „Ана Карењина“ иде на фестивал у Будимпешту, „Хасанагиница“ у Панчево, а „Мефисто“ у Кишварду. За крај сезоне смо припремили гомилу занимљивх гостовања у кући.     

Игор Бурић