Psihodrama kao sredstvo ličnog i profesionalnog rada na Akademiji umetnosti u Novom Sadu
Oči u oči, licem u lice. Kada mi budeš blizu, ja ću uzeti tvoje oči, i staviti ih u svoje. Ti ćeš uzeti moje oči, i staviti ih u tvoje. Ja ću tebe gledati tvojim, a ti ćeš mene mojim.
Ovaj citat Jakoba Levija Morena gotovo je neizostavan kad se govori o psihodrami, terapeutskoj disciplini koju je ovaj znameniti psihijatar ustanovio kao pionirski vid grupne psihoterapije. Moreno je posebnu pažnju poklanjao društvenom identitetu ljudskih bića, odnosno socijalnim relacijama. Takođe je bio ljubitelj pozorišne umetnosti. Otud i spoj koji bi se samo spolja mogao nazvati neobičnim, a zapravo je suštinski za psihološke teorije ličnosti u kojima se često spominje pojam maske i igranja uloge.
Trebalo je da prođe gotovo pola veka od Morenove smrti, da neke od njegovih tehnika zažive i ovde na pozornicama. Prvi reditelj za kojeg ja znam da je radio psihodramski, bio je Tomi Janežič, pa me ne čudi da je njegov asistent još iz vremena prve predstave koju je režirao u Novom Sadu - „Nahod Simeon” Milene Marković u Srpskom narodnom pozorištu (2006), sada podjednako renomirani reditelj Boris Liješević, jedan od rukovodilaca psihodramske radionice na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Uz kolege pedagoge Miljana Vojnovića i Elidu Mesaroš Lajko, Liješević se pojavljuje u ulozi reditelja, ali i učesnika procesa kojem cilj pored svoje obrazovne i javne funkcije, ima mnogo toga sasvim ličnog i katarzičnog - izražavajući se jezikom dramske klasike.
Umetnički projekat koji se od oktobra do decembra odvija u Akademiji umetnosti Novi Sad, nazvan je „Autentičnost i umetnička interpretacija„. U njegovoj realizaciji, pored navedenih profesora, učestvuju studenti sa sva tri departmana - likovnog, dramskog i muzičkog. Projekat podržan od strane Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje u naučnoistraživačku delatnost, podrazumeva primenu psihodramskih tehnika u stvaralačkom umetničkom procesu i predstavlja odnos ličnog rada i primenu stečenog iskustva u kreiranju umetničkog dela. Paralelno kroz ovu radionicu, odvija se kriranje pozorišnih scena, odnosno vinjeta, koje će biti izvedene na kraju procesa, a koje su takođe podržane kao projekat, „Pozorišne vinjete”, ali od strane Ministarstva kulture i javnog informisanja.
- Psihodramu pohađam i izučavam gotovo 12 godina. Zainteresovao sam se primarno za teoriju uloga. Krenuo sam misleći da to ima veze sa pozorištem. Privlačila me akciona struktura psihodrame i igranje uloga. Sve je ličilo na pozorište kakvo volim i želim da razvijam - priča je Borisa Liješevića u vezi sa ovim angažmanom. - Međutim, ubrzo sam shvatio da to nema mnogo veze sa pozorištem, već da je u pitanju terapija koja se koristi nekim našim pozorišnim tehnikama i terminima. Ali, to ipak nije pozorište. Nekoliko godina kasnije uvidio sam da ukoliko su pozorište i kreativni procesi sadržaj mog psihičkog života, da ja mogu i da treba to da prorađujem i na psihodrami, kao uostalom i sve druge sadržaje. Zapravo da psihodrama nije rezervisana samo za probleme iz djetinjstva, već da se može raditi i na profesionalnim i kreativnim sadržajima. I tako počinje da mi znači na ličnom, ali i na profesionalnom planu.
Liješević otkriva da je na ideju primene psihodrame u aktuelnom radu došao njegov kolega Miljan Vojnović, dramski pedagog sa Akademije umetnosti i takođe praktičar psihodrame. Vojnovićeva je zamisao bila da studenti Akademije umetnosti kroz psihodramu prorade svoje kreativne sadržaje i sagledaju probleme svog kreativnog života iz različitih uglova.
- Studenti su zagrejani za rad. Ne treba ih čekati da izađu na (psihodramsku) scenu. U tome vide priliku da se na drugi način bave svojom glumom, slikarstvom, muzikom... Da sve sagledaju iz drugog ugla, iz različitih uloga - kaže Liješević, ističući zahvalnost pokroviteljima iz Republike i Pokrajine na divnoj prilici da se u kreativni proces unese nova misao i struktura.
Gledajući Miljana kako nas sve zagrejava za proces, dobacajući lopticu i pozivajući nas da slobodno asociramo na temu životinja, istovremeno sam bio privilegovan da kao član grupe studenata i profesora prođem kroz nešto jedinstveno. Nakon zagrevanja usledilo je definisanje tema iz ličnog prtljaga koji zna da nas optereti sa dozom nelagode i praktično traži da se raspakuje i složi ponovo, govoreći slikovito. Taj deo procesa naziva se akcijom i veoma je sličan procesu proba tokom izrade pozorišne predstave, samo što su likovi, odnosi i situacije, a mogu to biti i predmeti, biljke životinje, iz naše intime, a ne dramske literature. Posle akcije - režirane strukture u kojoj svako može postati „glumac”, čak i ako ostane u publici, sledi završni deo deljenja osećanja koja su izazvana tokom rada.
Jana Panajotović, studentkinja četvrte godine slikarstva našla se u glavnoj ulozi jednog vikenda. Zanimljivo mi je bilo baš to što ne studira glumu, pa takoreći nije bila po difoltu na radionici koja podrazumeva sistem raspodele uloga.
Prisustvo studenata sa različitih umetničkih disciplina govori i o tome da je interdisciplinarnost sve zastupljenija u trendovima savremenog obrazovanja, kao i potreba i želja da se produbi ljudsko iskustvo, kako o sebi, tako i o drugima, sa potencijalno ogromnim uticajem po promene u društvenim zajednicama i načinima njihovog funkcionisanja. Naučiti veštine kako da se nosimo sa problemima, kako da aktiviramo i iskoristimo vlastite resurse, kako da se povežemo sa njima i u drugima, to su sve lepote pozicije koju razvija psihodrama.
- Bilo mi je zanimljivo da upoznam i vidim rad Borisa Liješevića, a sa psihodramom sam se upoznala kroz jedan film i delovalo mi je kao nešto što bih volela da iskusim - kaže Jana o predznanju sa kojim je došla na radionicu. - Falio mi je izlazak iz zone komfora i smatrala sam psihodramu kao dobar način da istražim autentičnost. Autentičnost je zapravo ono u naslovu radionice što me najviše privuklo, što sam najviše želela da razvijem i istražim. Mislim da nisam uspela do četvrte godine da se upoznam sa tim. Delovalo mi je ovo kao dobra prilika za to. Do sada mi je jako prijalo to što sam shvatila da nisam sama u toj borbi sa autentičnošću i sa onim što bi me vuklo ka nečemu što me zanima.
I Jana deluje da sasvim spontano spominje krilatice Jakoba Levija Morena sa početka teksta - izlazak iz sebe i susret oči u oči:
- Ono što mi je najviše značilo jeste izlazak iz sebe. To što sam posmatrala kolege kako su razrađivali neke svoje nedoumice i tako osvešćivali stvari s kojima se nisam do sada suretala oči u oči. Sada mogu i u sebi, i van grupe da iskoristim taj način način suočavanja, psihodramski način.
Igor Burić