Prostorne grafike Ferenca Barata na izložbi u galeriji SULUV-a

Autor čije je stvaralaštvo sinonim za plakat, posebno pozorišni i koji se smatra jednim od vodećih u Novosadskoj školi kulturnog plakata ovom izložbom vraća se na svoje umetničke početke – prostorne grafike.

U razgovoru pred otvaranje izložbe Ferenc Barat ukazuje da vrlo rado dolazi u Novi Sad, jer tu su njegovi umetnički koreni, sve je krenulo odavde. Opredeljenje da se poslednjih godina posveti ovim trodimenzionalnim grafikama, kako ih on naziva, je realizacija dugogodišnjeg sna, a i povratak na interesovanja sa početka sedamdesetih. Tada je dobio i prvu nagradu za izložbu posvećenu ovakvim istraživanjima u likovnoj umetnosti.

Navodeći da ni sam ne može da objasni svoju nameru da se posveti ovakvim formama, jer nije sklon tehničkim poslovima, a priznaje da ni ekser ne može da zakuca, Barat ukazuje da je u pitanju konstruktivizam i da je uvek voleo takve radove. Ne zna, kako kaže odakle mu ideja da se bavi najtežim izražajnim sredstvima, da reže i testeriše kad u životu nije umeo ništa slično da uradi. Ali u umetnosti, po njemu nema namerne orijentacije sve dolazi samo od sebe.

U plakatu, kome je posvećen najveći deo njegovog umetničkog angažmana, po Bratovim rečima više dolazi do izražaja neko duhovno bogatstvo, a ovde osećaj prema ravnoteži i formi. Pitajući se zašto bi sve trebalo da je na svom mestu, umetnik objašnjava da je upravo poremećaj ravnoteže i ono što nije uobičajeno interesantnije od onog što je sasvim normalno. Preko onog što je normalno pogled gledaoca samo prelazi i on pri tome ne oseća ništa, a umetnost uvek treba da donese neki doživljaj, znači važno je smišljati nove stvari, smatra Barat. Po njemu, stolica nije stolica, to je samo splet raznih crnih linija i površina koje obogaćuje malim akcentima. Čovek celog života skuplja ideje i energiju da bi na kraju ispoljio to duhovno bogatstvo.

Pozorišni plakat u kome je Barat neprikosnoven i dalje zauzima značajno mesto u njegovom umetničkom angažmanu, ali sada, kako kaže, ima više vremena da se posveti i drugim stvarima van ustaljene prakse. Radi za neka stalna mađarska pozorišta, kao i za jedan pozorišni festival u Segedinu, što smatra najidealnijom pozicijom jer nije u pitanju samo jedna predstava, čiji tekst je potrebno “prožvakati” i danima razmišljati o njemu pre nego što krene da radi plakat za nju. Plakati za festival omogućavaju mu više slobode u ispoljavanju ideja koje su u duhu novih tendencija pozorišta pokreta.

Za dosledno zaokruženi ciklus Baratovih radova, čistih i hipnotičkih formi, istoričar umetnosti Vladimir Mitrović, koji je i otvorio izložbu, kaže da svojom nesvakidašnjom preciznošću i čvrstinom oblika otvaraju prostore za brojna, metaforička tumačenja, izdvajajući upadljivu vizuelnost koja daje nadogradnju estetskog doživljaja kroz trijumf individualizma i slobode organizovanja (nove), umetničke stvarnosti. U svojoj neskrivenoj dekorativnosti slika se pretvara u “predmet sliku’’ a besprekorno funkcionisanje složenog odnosa forme i boje ovim radovima daje visoki status umetničkih predmeta, kao nekakav obojeni svet muzike.

Baveći se ovom vrstom čiste umetnosti već dvadesetak godina Barat je, po Mitrovićevim rečima polako ali sigurno došao do ovih čistih površina, odnosa masa, čistih boja što je produkt autorovog dužeg razmišljanja i rada, a možda i zasićenja plakatom i primenjenom umetnošću.

U grafičkoj umetnosti je, kako navodi Mitrović teško dobiti trodimenzionalnost i čini se da je i to bio razlog zašto je Barat pokušao da izađe iz te površine zida, ovi objekti imaju i neka svojestva arhitektonske konstrukcije, tako da donekle usmeravaju gledaoca i na istoriju savremene umetnosti, na Bauhauz, suprematizam, holandske autore, međutim, s druge strane predstavljaju vrstu koncepta i neke zatvorene forme čiste prave umetnosti.

N.Popov

Foto: Manja Holodkov