Posle finala Diznijeve mini serije "Obi-Van Kenobi"

„Kenobi“ je prvo zamišljen kao film i to se, nažalost, oseti - nasuprot pomalo nespretno napisanom i često neubedljivo razvučenom glavnom zapletu u kom Obi-Van (Juen Mekgregor) spasava malu princezu Leju i usput pomaže raznim svemirskim autsajderima koji su prvo pomogli njemu, mnogo su bolji delovi koji se tiču njegovog psihološkog pada (i uspona), kao i odnosa sa Vejderom (Hejden Kristensen koji je ovaj put još bolji u svojoj ulozi).

Kenobija dvadeset godina znamo u krajnje ograničenom kontekstu Lukasovih „Ratova zvezda“ gde je on dopadljivi mentorski lik, smiren, sabran i tek malo sarkastičan, ali sveden skoro do arhetipa, i zatvoren u rigidne granice onoga što nam je dozvoljeno da vidimo od njega kao osobe. Dvadeset godina kasnije, sve ove brane su detonirane, i scenario ga lomi do kraja, što Mekgregor podvlači još više svojom za Dizni neuobičajeno iskrenom i sirovom glumom koja njegov lik čini još tužnijim.

Umesto samopouzdanog majstora samokontrole, uvek sabranog i diskretno “kul“, Obi-Van Kenobi je sada promašen, zaludan, nesiguran, pomalo depresivan i često očigledno uplašen. Njegov pad nije dramatičan već mundan i trivijalno svakodnevan - on radi u prljavoj fabrici za seckanje pustinjske ribe, zavarava se da vodi računa o Luku, ne usuđuje se da koristi silu (do mere u kojoj to skoro više i ne može), i povlači se sve više u svoju udaljenu pećinu sa pogledom na dine i retke pustinjske pljačkaše. 

Ne dešava se suviše često da glumac tako potpuno verno ponovi ulogu koju je poslednji put odigrao pre oko 18 godina - Mekgregorov Kenobi je u ovoj seriji možda stariji i umorniji, ali je to tako precizno isti lik, od ponašanja, preko manirizama, do modulacije glasa i načina govora (kojim je od početka podražavao Aleka Ginisa, čiju je ulogu nasledio), da usput čini dodatnu uslugu celoj sagi, povezujući sve delove u još jače jasnu celinu.

Serija o Kenobiju premošćava i jaz između Anakina Skajvokera i Darta Vejdera koji se konačno slivaju u jedan, jasan i koherentan lik. Uz bočno osvetljenje „Kenobija“ i odličnu glumu Hejdena Kristensena, ovaj rekontekstualizovani Dart Vejder više nije privlačni negativac sa strava plaštom i kul estetikom, već pre psihopata vođen agresijom i najnižim emocijama, koji iza lažnog stoicizma metalne maske krije mahnito ludilo i na ekranu ima presence lika iz horor filmova. Distorzija njegovog tela postaje definitivni deo Vejderovog identiteta – njegovo izobličeno telo (koje ponovo vidimo u seriji) testament je nasilja koje je doživeo, isto kao što je i plastična predstava čudovišta koje to nasilje nastavlja da bez ikakve zadrške nanosi drugima. U tom smislu, trenutak kada se Kenobi suočava sa onim što je sam učinio Anakinu (ma kako opravdano ili ne), postaje emocionalno težište celog zapleta, i toliko dramski nabijeno, da postaje lako zaboraviti brojne mane serije koje prate njene druge narativne linije. 

Nostalgija koju američki mejnstrim arči kao potrošnu jeftinu robu ovaj put je prilično utemeljena kao pripovedno sredstvo, dodajući još jedan emotivni sloj priči. U mnogim scenama, u kojima se Kenobi susreće sa likovima i situacijama iz prošlosti, mi, kao publika koja je tu bila i pre dvadeset godina, možemo sa njegovog lica da pročitamo tačno o čemu razmišlja, i da scenu završimo sami (dok dvogledom posmatra malog Luka kako se igra pilota, jasno nam je zašto u Kenobijevom izrazu čitamo diskretnu mešavinu i ponosa i užasa). 

Pošto je scenario očigledno nasilno proširivan sa formata filma na format mini serije, Kenobijev lik je pomalo gurnut u stranu da bi otvorio prostora maloj Leji i drugim junacima. Paradoksalno, to se ispostavilo kao dobra stvar za Obi-Vana koji kao lik najbolje funkcioniše kada sva svetla pozornice nisu samo na njemu, ostavljajući mu malo misterije (setimo se kako je samo serija o Lokiju uništila svu klizavu harizmu lika koji je zamišljen da je uvek pomalo u drugom planu). S druge strane, ono što je ubačeno na Kenobijev račun, često je mnogo lošije (nespretne akcione scene s malom Lejom, povremeni nekonzistentna režiserska rešenja poput bizarne odluka da se „shaky cam“ implementira u krajnje klasično režiranu i montiranu seriju, nelogičnosti u ponašanjima nekih sporednih likova itd.) 

Međutim, na kraju dana, sa svim svojim manama, ova serija je od svega što je Dizni dosad uradio među retkim ostvarenjima koja prate ono što „Star Wars“ suštinski jeste: epska avantura sa privlačnim likovima, poziv na maštanje povremeno prigušen nespretnostima u dijalogu ili nelogičnostima u scenariju, sa dramatičnom, emocionalno nabijenom pričom koja leži u suštini, i koja ne promašuje. Ako i nije uspeo da spase Anakina, Kenobi je uspeo da vrati bar deo stare magije koju je ovaj serijal već poduže obilato gubi. 

 Nastasja Pisarev