Petar Zekavica, glumac: Prokletstvo plave kose

Glumu je otkrio u Holivudu, gde je takođe snimao, a ostvario se kao glumac i u Nemačkoj, a njegova je umetnička biografija, kako je i sam nedavno rekao, jedna zavrzlama. Eksperimentisao je sa kratkim filmovima, ulogama u alternativnim pozorištima, a snimao je i brojne serije i filmove i to na različitim jezicima. Njegova potraga za idealnom ulogom, kako sam ocenjuje, još uvek traje.

Domaća javnost gledala ga je u serijama „Državni službenik”, „Žigosani u reketu”, „Pevačica”, „Vreme zla”, ali i filmovima „Dara iz Jasenovca”, „Trag divljači” i „Vera”. To poslednje ostvarenje stiglo je prošlog vikenda na prvi program Radio-televizije Srbije kao serija „Vera”, koja se emituje vikendom od 21 čas, a Zekavica tumači lik Karla Krausa, opasnog nemačkog oficira, hladnokrvnog čuvara bezbednosti Trećeg rajha i obaveštajca, koji je u isto vreme i šarmantni zavodnik koji ulazi u život srpske špijunke Vere Pešić.

– Moram da priznam da ja retko gledam svoje filmove ili serije nezavisno od toga da li je uloga mala ili velika, sporedna ili samo kameo. Jednostavno, živim ulogu dok traje proces snimanja i posle toga idem dalje. Karl Kraus je kontroverzna ličnost i to je ono što me je privuklo. Naravno i sam scenario. Serija „Vera” je imala i materijal i režisera koji iskreno želi i ume da ispriča priču. Sa Nedeljkom smo imali odličnu saradnju, dopao mi se njegov humor, stav sa izvesnom dozom zdrave ironije – priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin glumac Petar Zekavica.

Koliko je teško ovakve likove ilustrovati tako da ne budu jednodimenzionalni, a u vašem slučaju da to ne bude samo puki negativac kojeg će gledaoci da osude?

– Opet kažem, ako je dobar scenario onda je pola rešenja u samom tekstu, a glumac i režiser uz njegovu pomoć stvore još jednu dimenziju. Krausu će gledaoci svakako suditi, tu nema dileme. Ali, isto tako, teško je reći da je on potpuni negativac. Neke stvari je radio iz svog ličnog stava, ali neke su rezultat okolnosti: rata, oportunizma i pravila igre.

Glumci često kažu da nije zahvalno prihvatiti ulogu negativca. Koliko to može da bude mač sa dve oštrice posebno kada ih, kao vi, u karijeri imate dosta?

– Sve zavisi o kakvom je „negativcu” reč. Za mene postoje apriori odbojne uloge koje izbegavam, a to su, na primer, raznorazne sociopate, silovatelji, serijske ubice, pedofili. To je nešto što ne želim da tumačim. Volim uloge „simpatičnih” negativaca, autsajdera, kao i prenaglašenih antiheroja - karikatura. Doktor Strejndžlav, Dr Zlo, Žan-Batist iz „Petog elementa”, to su fantastične uloge.

U vašoj glumačkoj biografiji zapisano je više od 120 uloga, od čega ste u čak 25, kako ste jednom rekli, zbog vaše spoljašnjosti igrali nemačke oficire. Kako se jedan glumac „bori” sa svojim izgledom, koji ga definitivno obeleži i koliko je teško u takvim okolnostima izlaziti iz okvira kalupa u koje vas spoljašnjost postavi?

– „Prokletstvo plave kose”, što bi rekao naš pisac i filmski kritičar Đorđe Bajić. Šalu na stranu, to ume da bude jedan problem. Jako je lako upasti u taj kalup i teško je iz njega izaći. Menjati imidž, kilažu, stil, agenta i uzeti pauzu od određenih projekata - to je za početak, a posle kreće potraga za novim „ja” i novim ulogama. Ja sam ulogom Karla Krausa zokružio svoj „nemački” opus. Rešio sam da uzmem jednu dužu pauzu od sličnih uloga, narativa i konteksta.

Imate bogatu karijeru u inostranstvu, a domaća publika vas je tek proteklih godina bliže upoznala u brojnim serijama. Da li je ipak drugačije kada postanete prepoznatljivi i priznati u svojoj domovini?

– Teško mi je da odgovorim na to pitanje pošto je priznanje za mene nešto veoma intimno, nešto što se isključivo dešava unutar samog čoveka, eventualno uz pomoć ili svedočanstvo onih sa kojima taj trenutak možeš i želiš da podeliš. To je jedno, a drugo - to večno pitanje moje „domovine”. Mislim da svoju domovinu u širem smislu te reči još uvek nisam našao.

U srpskoj kinematografiji vas u šali često nazivaju Rusom, a u ruskoj Nemcem. Osim toga, snimali ste za Netfliks, ali i za američko tržište. Gde ste svoj na svome? Na kom jeziku najlakše glumite, ako je to uopšte moguće razlikovati?

– To me podseća na naziv prvog romana Mišela Uelbeka „Proširenje područja borbe”. Poput glavnog, bezimenog junaka tog romana i ja tražim svoj identitet. Igrom slučaja, emigracije, a ponekad i sopstvenog izbora, imao sam sreću da upadnem u razna jezička podneblja. Volim da igram na srpskom. Takođe, volim kada tumačim uloge na engleskom ili ruskom. Razlike su velike, čak i fizičke, kada prilagođavate vilicu i jezik pritiskajući ga sve više nepcu u poteri za „kaubojskim r” ili poigravajući se njime dok tražite meko „č”.

Ostvarili ste zanimljivu ulogu slovenačkog službenika UDB-e u filmu „Trag divljači”, koji, baš kao i „Vera”, doduše u drugom kontekstu, govori o nekim tajnama iz naše prošlosti. Koliko nam taj film, koji ćemo takođe uskoro gledati kao seriju, govori o sličnostima sa današnjim vremenom i jesu li ti strastveni nagoni za osvajanjem moći danas baš posve drugačiji?

– Nažalost, mislim da se malo toga promenilo. Mačizam, militaristički narativ, želja za beskonačnim množenjem dobara i kapitala, jeftin hleb za najsiromašnije i nedostižni lekovi za te iste. Pogledajte svet oko nas: nema veze ko nosi pantalone, svima onima na kojima one labavo stoje - biće skinute.

Dosta naših poznatih glumaca uspelo je da se domogne i ruskog tržišta, koje se sve više otvara za ovdašnje umetnike. Šta je to što imaju srpski glumci, a što biste rekli da prolazi u Rusiji?

– Objektivno gledano, ruski glumci, odnosno rusko pozorište, daleko je ozbiljnije. Možda su glumci iz naših krajeva probudili kod njih iskrenu radoznalost zbog jedne vrste spontanosti, hrabrosti, a i naivnosti, sa kojom često nastupamo. Otresitost i bunt su takođe odlike našeg mentaliteta, svakako, u mom pogledu, pozitivne.

Koliko je svet umetnosti opravdao vaša dečačka očekivanja i čime vas je očarao u kasnijim godinama?

– Ne znam. Mislim da gluma svakako nije. Gluma je veliki deo mene, ali nije glavni pokretač, odnosno, nije glavna umetnost. Prepoznati neuhvatljivi trenutak istine i lepote, istrajati u njemu i, pritom, ostati čovek, to su apsoluti. Zaista ne znam.

Koliko je potraga za istinom, što opisuje glumački posao, stalna borba sa ličnim egom jednog čoveka?

– U ovom slučaju mogu da kažem samo za sebe. To je nevidljiva svakodnevna borba. Dati umesto uzeti. Podeliti sa nekim umesto kriti. Reći umesto ćutati. I trčati, hodati ići, ići, ići napred dok ne padneš, do same smrti.

Na male ekrane bi u februaru trebalo da stigne i druga sezona serije „Beležnica profesora Miškovića” u kojoj, kako saznajemo, imate vrlo zanimljivu. Možete li nam otkriti o kakvom karakteru je reč i šta vam je to bilo posebno zanimljivo u dočaravanju te uloge i uopšte ove serije koja istražuje paranormalane pojave?

– Ono što smem da vam kažem u ovom trenuktu je to da je moj lik američki naučnik koji istražuje paranormalne pojave. Veći deo mojih scena je sniman na planini Rtanj. To je bio izazov u svakom pogledu. Borili smo se sa velikim vrućinama, ali i sa nevidljivim duhovima koji će kasnije biti nacrtani u montaži. U svakom slučaju, bilo je to jedno zanimljivo i zabavno iskustvo.

Vladimir Bijelić