Natalija Vladisavljević, umetnica: Pocepam, i napišem ponovo

Pod pretnjom da to zvuči politički nekorektno, Natalija Vladisavljević nije samo poznata kao umetnica s invaliditetom. Njeni stihovi iz knjige „Ovako ima smisla da živim ovako“, plesne igre i koreografije koje razvija upravo ovih dana, na Festivalu savremenog plesa i performansa „Pokretnica“ u Novom Sadu, poznati su i ranije van granica jezičkih barijera.

Zašto voliš da plešeš, a zašto da pišeš?

Poezija je kada pišeš pesme. Pišem sve što mi padne na pamet. Volim da pišem i jedno i drugo i poeziju i priče, sve onako u jedno. Pre nego što počnem da pišem, prvo napravim koncept, pa tek onda pišem direktno u svesku. Ako pogrešim, pocepam, i napišem ponovo.

Još kada sam bila mala, volela sam da plešem, a kada pišem moram da razmislim šta bi pisala i za koga bi pisala. Mogu i jedno i drugo da radim, da pišem i da plešem. Više volim da pišem za ples. Oduvek sam volela da me ples inspiriše da pišem.

Šta te je privuklo da s Oljom Kovačević Crnjanski vodiš radionicu koreografije na „Pokretnici“?

Ovo mi je prvi put u životu. Kretali smo se po prostoru, radili smo vežbe i sve to da bi dali sve od sebe za tu Pokretnicu savremenog plesa. Olja i ja smo od tih delova, sve odvojile za mlađe devojke koje su prvi put radile sa nama. Ima tu raznoraznih tema. Vodile smo, kako se to kaže,  istragu plesa tu u Pokretnici.

Razgovor je rađen uz pomoć koreografkinje i pedagoga Olivere Kovačević Crnjanski, jer je reč o prvom intervjuu autora koji za sagovrnika ima osobu s Daunovim sindromom.

Zamišljam da svi igrači i igračice mogu da pokažu talenat u plesu, da svakome dam priliku. Moraš da misliš kako ćeš postaviti svoju koreografiju. Ako naučiš sve kako treba, ako bi svi o tome mislili i glavom, onda bi znali kako to da odigraju. 

Važno je imati karakter, optimizam i postavljati za celu grupu plesača. Tako koreograf  zamišlja i postavlja. Piše i tako postavlja scene za celu grupu i onda ta grupa mora da misli kako da predstavi sama sebe.

Koje bi svooje postavljene radove izdvojila?

„Kao da život ima početak i kraj“, to sam pisala za tu knjigu. Taj naslov mi se baš dopao i „Pet princeza i četiri princa“. Pamtim i onu scenu kada sam bila sama na bini i kao da sam pisala na sceni. Te tekstove sam pisala i plesala. To je bilo i u „Praznom glasu“. Ima i „Heksentanc“, „Veštičiji ples“... Čuvena koreografkinja Meri Vigman, od nje sam nasledila veštinu plesanja. Ona i ja imamo isti izraz lica. Dobro, ona drugačije radi svoj ples, a ja radim na svoj način. Tu sam imala više elemenata pisanja i plesanja, kroz improvizaciju.

Da li možeš da zamisliš svoj život bez umetnosti, da ne plešeš, da ne pišeš, da nisi u Per.Art-u, da ne ideš u pozorište da ne ideš na izložbe da ne gledaš filmove? Kakav bi to život bio? Da li bi mogla da zamisliš takav život?

To bi izgledalo grozno da ne idem nigde, da budem između četiri zida, onda šta mi je to.

Šta imaš u planu? Koji će se radovi (u Per.Art-u) tek ostvariti?

Gledaćemo neke predstave koje nas inspirišu. Sada radimo predstavu „Mi nismo čudovišta“ Dalibora Šandora, a sledeće godine imamo moj plan, moju predstavu.

Radila bih ponovo u „Pokretnici“, to me inspiriše da druga publika gleda ove mlade devojke kako one plešu i kreću se onako kako im ja dajem instrukcije i na moje priče i te ilustracije koje napišem za njih. Na primer, napišem libreto i onda još i nacrtam. Volela bih da i oni nešto nauče od nas iz „Per.Art“-a, ako budemo radili na mojoj predstavi.

Igor Burić