Mira Banjac: Ovo su sva moja lica

Pozorišni muzej Vojvodine je priredio ovu izložbu povodom 60 godina umetničkog rada Mire Banjac 2011. i ona je od tada proputovala brojne gradove u Srbiji i regionu. Stošezdeset filmskih i televizijskih uloga ostalo je kao zaostavština za budućnosti  podsećanje kako veliku i sjajnu glumicu imaju ovi prostori, rečeno je na otvaranju izložbe.

- Ovo je Festival evropskog filma i velika je stvar naći tu malo mesto koje ti pripada. To je možda jedna od mojih poslednjih velikih počasti, što sam ovde na ovom festivalu. Lepo je što su prihvatili da tu izložbu vidi i ovdašnja publika, gosti iz sveta i brojni naši autori, glumci, novinari - rekla nam je Mira Banjac, jedan od ranijih laureata nagrade “Aleksandar Lifka” za doprinos filmu i bivša predsednica Saveta FEF koju smo sreli ovih dana na Paliću gde posvećeno prati filmove, konferencije za štampu i sve druge prateće programe ovog festivala.

 Sa kakvim osećanjima doživljavate ovu izložbu koja omogućava da se kroz fotografije podseti na sve velike uloge koje su obeležile vašu karijeru u pozorištu, na filmu i televiziji?

- Ovo su sva moja lica i to je sve što je ostalo, ali ta lica nisu samo lica, to su sudbine. Iza svake te slike postoji jedna sudbina koju sam ja prošla i koja je prošla kroz mene. Uz to ostalo je i ono što su ljudi zapamtili od onog što sam radila, a to je najvažnije, sve drugo, priznanja i nagrade, je efemerno. Ceo život sam radila za publiku i za mene je to najbitnije. Mene su proglasili da sam velika ulizica publike. Jesam. Ja sam mislila da ako nas publika ne voli, onda ne znam za koga radimo. Mi radimo za njih i ono što smo preneli ljudima i što su oni zapamtili, samo to vredi. Pred svojom publikom bila sam kao vojnik, bez obzira da li je u Meksiku, Parizu ili Obrenovcu.  Onaj ko je došao da te vidi zaslužuje najbolje od sebe da mu daš i toga sam se uvek držala. Prolazila sam i kroz teške periode u karijeri, bilo je tu i padanja, ali sam strasno vezana za glumu i nikad mi nije bilo teško da radim. Verovatno iza toga stoji apsolutna posvećenost poslu, jedinom koji u životu znam. Sada samo mogu da se radujem da je sve to skupljeno na jednom mestu i da su neki ljudi smatrali da to treba da se prikaže publici.

 Predstava „Selo Sakule a u Banatu” u kojoj ste stvorili sedam različitih likova, ovenčanih i Sterijinom nagradom, bila je pravi nagoveštaj vaše impresivne glumačke karijere, nastavljene na filmu i televiziji, koju su obeležile uprave te raznovrsne ženske sudbine.

- Volela sam da igram žene mog podneblja i vrlo sam ponosna na tu galeriju likova. To je neko koga ćeš sresti na ulici odmah posle predstave ili filma. Na neki način sam osećala da mi je obaveza da to dobro uradim iako sam u filmovima prošetala kroz likove žena iz raznih miljea. Bilo je i Crnogorki, Muslimanki, a to je već malo teže igrati. Nisam prepoznavala ono što je već moje i zato sam morala biti oprezna da bi se sačuvao mentalitet, da se ne iskarikira neki lik, da ne bude da sam samo prošla pored tih sudbina, divnih sudbina koje je trebalo zaštititi i ne pokriti ih svojim imenom i prezimenom. Sada kad gledam neke od tih mojih starih filmova, žao mi je što vidim da bar polovine ljudi  koji su sa mnom igrali više nema. Po tome vidim kako je vreme surovo, odlaze ljudi daleko mlađi od mene, značajni za istoriju naše glume i to je tuga koja me prati u ovom poslu.

 Vrlo često u razgovorima ste naglašavali da ćete biti živi dok radite, da li ima nekih novih ulogama kojima ćete obradovati vašu publiku?

- Upravo završavam jednu TV seriju o mladima ”Kako preživeti Beograd” po scenariju Đorđa Milosavljevića i u režiji mladog Đorđa Stanimirovića. Radili smo u jednom lepom ambijentu u Novim Banovcima, a tema je vrlo aktuelna. Prvog dana avgusta u Herceg Novom otvaram Filmski festival, a kao prvi na programu biće prikazan dugometražni film “Grudi” Marije Perović u kome imam jednu od uloga. Upravo sam dobila i jedan poziv iz Sarajeva u kome nisam bila još od pre rata. Radujem se tome jer sam nekad dosta boravila tamo, na MEŠ-u sam sedam godina bila predsednik Saveta. Pozvao me je poznati reditelj Pjer Žalica, čijeg sam oca Miodraga, scenaristu i pisca, jako dobro znala a sa njegovom suprugom Jasnom već glumila, i ponudio mi je ulogu u njegovom novom filmu. Još uvek čuvam kartu koju sam davno dobila od njegovog oca i pamtim kako je napisao “Novi Sad je kao kanta masti, sve papreno, ljuto, puno žara, a kuće su sve u jednom nizu ko brkovi Antić Miroslava”. Odlična uloga, stare majke koja nikako da umre, oni oko nje kao šakali čekaju da se to dogodi, a ona pije rakijicu i živi svoj puni život, dok ostali ustvari umiru, jer se već sprema rat. Zanimljivo mi je da i na taj način, na snimanju upoznajem razne karaktere, menalitete, što je za glumca neizmerno bogatstvo, da ume da primeti sve te psihologije. Tako da se zaista radujem svakoj novoj ulozi. To je verovatno tajna ove moje vremešnosti što volim ljude i što se i dalje radujem ovom poslu i radiću do god mogu. Ne radim više ni za pare, ni za slavu, to mi ne treba, nego zato da bih bila korisna, a ne samo neka nekorisna žena koja čeka da umre. Polako putujem i u redu sam za gore, ali ne guram se preko reda.       

- Mnogo mi znači ovaj festival na Paliću. Kažu obično festivali su skupi, i treba da budu skupi. Oni su reper koji nam omogućava da vidimo gde smo mi u odnosu na evropski film i taj protok mišljenja o filmu je nešto vrlo dragoceno. Ja sam postala na Paliću neki počasni gost i zaista se jako dobro ovde osećam - kaže doskorašnja predsednica Saveta Festivala evropskog filma.

N. Popov