Mars u naučnoj fantastici: Crvena planeta nade i strahova

Tako se, pod oštrim okom nauke, stari mit o Marsu i dalje razvija. Tajna crvene planete interesovala je i stare civilizacije, u antička vremena dato joj je ime boga rata i ispleteni bezbrojni mitovi oko nje. Skijapelijeva posmatranja Marsa teleskopom, počev od 1877, “zagrejala su” javnost za senzacionalno otkriće kanala za koje se smatralo da su delo superiorne civilizacije. Najveći zagovornik ove ideje, Persival Lovel, koji je do 1894. nabrojao čak 500 kanala, tvrdio je da su oni očito delo inteligentnih bića, ubacujući tako nauku u stare mitove.

Prve knjige o Marsovcima opisivale su njihovo društvo kao visoko razvijeni zemaljski kapitalizam (Persi Greg “Preko Zodijaka: priča razbijene ploče”, 1880, Edgar Velš “Politika i život na Marsu: priča o susednoj planeti”, 1883). Ovaj optimizam nisu delili svi, posebno u svetlu starih strahova i realne mogućnosti da se razdaljina između planeta može preleteti. Slika “mračne strane Marsa” bljesnula je 1898. u romanu “Rat svetova” Herberta Džordža Velsa. Priča o iskrcavanju Marsovaca u Evropu (zaslužnu za porobljavanje ostatka Zemlje) i masakru ljudske vrste, poklopila se sa arhetipskim slikama u kolektivnom nesvesnom i postala jedan od nezaobilanih repera HH veka; ovo je potvrdila i radio-adapacija “Rata svetova”, 30.10.1938, u izvođenju Orsona Velsa i „Merkjuri teatra”, nateravši navodno hiljade Amerikanaca u beg iz gradova u planine. Dodatni argument mlađem Velsu bio je bauk fašizma koji je dolio kap benzina na lomaču masovne histerije. Zamisao H. DŽ. Velsa ne poklapa se sa Lovelovim idejama o Marsu kao planeti koja potvrđuje Darvinove teorije o stalnoj borbi za opstanak dok voda nestaje sa površine Marsa; Lovelovi Marsovci su benigni, okrenuti maksimalnom iskorišćavanju siromašnih resursa sveopšte pustinje. Ove vizije Marsa Lovel je opisao u knjigama “Mars” (1895), “Mars i njegovi kanali” (1906), “Mars kao kolevka života” (1908) i “Evolucija Marsa” (1909). Vels je Marsovce predstavio kao osvajače bez milosti (čak i ako im je “alibi” propast rodne planete). Sa Lovelovim viđenjem Marsa nisu se slagali ni svi njegovi savremenici: Alfred Rasel Valas je uporno tvrdio da je Mars potpuno mrtav. Ipak, Lovelova verzija postala je opšte mesto među običnim svetom i na nju su se nadovezali mnogi pisci naučne fantastike. Najpopularnije delo prvih decenija HH veka bio je serijal od 11 romana Edgara Rajsa Barouza o Džonu Karteru sa Marsa. Na drugoj strani sveta, u SSSR-u, Mars je dobio drugačiju ulogu: Mars kao poprište socijalističke borbe odredio je A. Bogdanov (A. Malinovski) u romanima “Crvena zvezda” 1908. i “Republika Južnog krsta” 1913. a romanu (i filmu) “Aelita” iz 1922/1923. Aleksej Tolstoj je na Mars doneo proletersku revoluciju, kao začin ljubavi naučnika sa Zemlje i marsijanske princeze.

U prvim godinama posle drugog svetskog rta, u nizu filmova B produkcije Mars je igrao zapaženu ulogu. Tipična je „Raketa H-M” (1950) u kojoj posetioci sa Zemlje otkrivaju da su Marsovci u nuklearnom ratu sami sebe uništili. Velika filmska vrata Marsu je otvorila adaptacija „Rata svetova” iz 1953. u režiji Bajrona Haskina, a zlom glasu crvene planete doprineli su i filmovi „Osvajači sa Marsa” (1953), „Invazija kradljivaca tela” (1956) i „Udala sam se za monstruma iz svemira” (1958); u njima Marsovci rado terorišu mirne Amerikance. Pisci “tvrde” naučne fantastike trudili su se da daju naučno uverljiv portret Marsa: A. Klark u „Pesku Marsa” (1951) i I. Asimov u „Marsovskom putu” (1955); oni zamišljaju i pokušaje “teraformiranja” crvene planete. Slika prelepog, mističnog Marsa i njegovih žitelja, osvanula je 1950. godine u romanu “Marsovski letopisi” Reja Bredberija; njegov Mars je nalik Zemlji, a susret i sukob sa domorocima stvara novi entitet - Zemljomarsovaca. Bredberi je 1951. u zbirci “Ilustrovani čovek” Marsu dao novu-staru ulogu - na njemu (priča „Izgnanici”) žive mitološka bića, junaci priča koje su ljudi stvorili i koji moraju da se odbrane od prve ekspedicije astronauta sa Zemlje; u istoj zbirci je i priča „Vatreni baloni” o ocu Perigrina koji na Marsu iskušava svoju veru. Svojevrsni Bredberijev naslednik je Ian Mekdonald koji u romanima “Bespuće” (1988) i “Ares ekspres” (2001) Mars gleda očima magijskog realizma. Džon Vindem u svom drugom romanu, “Planetna ravan” (1936), piše o ljudskoj ekspediciji koja na Marsu otkriva superiornu civilizaciju na zalasku; roman je dobio svoj nastavak u priči „Spavači sa Marsa” štampanoj u istoimenoj zbirci 1937. godine.

Slika strašnih Marsovaca počela je da se menja kroz filmove kakvi su „Abot i Kostelo idu na Mars” (1952), crtaće o Marvinu Marsovcu (koji često ratuje sa Duškom Dugouškom) i komičnu TV seriju „Moj omiljeni Marsovac” (1963-1966). romani Filipa Dika “Marsovsko iskliznuće” (1964) i “Tri stigmate Palmera Eldiča” (1964) takođe su “drugačiji”: Mars je ’zemljolik’ i nastanjen običnim ljudima u maloj zajednici; Dik je umeo da osmisli i tipično “marsovski” Mars u priči „Nudimo vam sećanja na veliko” (1966) po kojoj je snimljen film „Totalni opoziv”. Pre poletanja „Marinera 4” na Mars, 1964. u bioskope je pušten „Robinzon Kruso na Marsu”, svemirska verzija romana Danijela Defoa na pustoj crvenoj planeti.

Svemirsko doba 1960-ih promenilo je predrasude ranijih vremena uverivši običan svet da je putovanje u svemir moguće i da na bliskim planetama nema dokaza o životu pa je Mars postao manje interesantan piscima i filmadžijama. Mnoštvo naučnopopularnih TV serija, na čelu sa Seganovim „Kosmosom” iz 1980. samo je potvrdilo da više nema “igranja” sa planetama. Vernost naučnim saznanjima postaje obavezna svakom delu koje se bavi stvarnim Marsom. Najubedljiviji u tom naporu je Kim Stenli Robinson u trilogiji “Crveni Mars”, “Zeleni Mars” i “Plavi Mars” (1992-1996), posvećenoj naporima Zemljana da se iskrcaju na planetu a potom je i teraformiraju. Robinsonovi romani su deo tadašnjeg talasa romana o osvajanju Marsa koji je bio direktno uzrokovan obznanjivanjem NASA programa za putovanja astronauta do tamo i nazad. Nakon decenija tavorenja, od slavnih Vikingovih fotografija 1976, Mars je opet u centru medijske pažnje koju su pisci naučne fantastike iskoristili (a možda im je neko pomogao da budu inspirisani - ali ovo već spada u teorije zavere).

Nažalost, let na Mars bio je samo propagandni trik jer ozbiljnije razmatranje te ideje otvara ogroman broj, u ovom trenutku, nerešivih problema. Mars i Marsovci su definitiv no demitologizovani i postali karikatura u filmu „Mars napada” Tima Bartona iz 1996; ovim delom (ma koliko neuspelim) zatvoren je krug i dosije ’krvožednih Marsovaca’; malo je verovatno da će neko posegnuti za Marsovcima kao apriornim nevaljalcima (osim opet u kakvoj parodiji) jer je ova ideja počako ali sigurno istrošena. Rečeno potvrđuju i filmovi: prošlogodišnji katastrofalni rimejk „Rata svetova” nasuprot „Misije na Mars” koja je ubedljivo naučno potkovana i precizna. Mars je, dakle, u nauci i  umetnosti (i zabavnoj industriji) postao ozbiljna pojava. A znatiželjnici ga ovih dana mogu razgledati i njime virtuelno šetati na posebnom Guglovom sajtu, u potpunosti stvorenom prema dostupnim fotografijama poslatim sa lica mesta.

 Ilija Bakić