Knjiga Danila Vuksanovića pouzdan vodič u džungli izložbi

Reč je o jednom od najvažnijih mlađih novosadskih stvaralaca, krupnoj pojavi ne samo na vojvođanskoj likovnoj sceni. Iz ugledne porodice (sin akademika Mira Vuksanovića) Danilo (Sombor, 1973) likovni je umetnik, viši konzervator-resturator u Galeriji Matice srpske, vešt govornik o staroj i novoj srpskoj umetnosti, zapažen u TV emisijama i jedini likovni kritičar od formata koji se u Novom Sadu pojavio posle Save Stepanova.

Podnaslov knjige „DijaFragmenti” je „Likovna hronika 2001-2018”, međutim, ona nije zasnovana samo na beleženju događaja koje je u našoj kritici uveo Pavle Vasić, istrajno pišući tridesetak godina, već na drugoj samobitnosti. Izdanje je inspirativno za istoričara novije srpske umetnosti, istraživače apstrakcije, novih pojava ali i figurativnih vidova umetnosti (i kao umetnik autor se kreće između ta dva pola, za koje je Dragan Jovanović Danilov napisao da nisu suprotni već da se dopunjuju). U ravnopravnom spoju tradicije i avangarde niču Vuksanovićeve analize, nimalo uskostručne ili pisane dosadnim stilom mnogih kritičara i lišene literarne dimenzije.

Promišljajući delo sasvim mladih, novih ili eksperimentalnih umetnika, kao i nekih od najboljih beogradskih crtača starije generacije „DijaFragmenti” su pouzdan vodič u yungli izložbi, pojava, starih i novih estetika, ideja i vizuelnih rešenja na narasloj sceni Novog Sada i Vojvodine. Okosnica knjige su kratki tekstovi, zapisi nastali raznim povodima ali ima dužih i studioznih. Osnov tog univerzuma je slika, od koje ovaj tumač polazi kao umetnik i kao kritičar, prateći njena dalja račvanja ka, kako sam kaže, crtežu, grafici, skulpturi i fotografiji. Pisac je hroničar samo u tom smislu što se ne postavlja pristrasno ni uz jednu pojavu ili ličnost, već nastoji da ih razume i prosudi, u spektru od klasičnih medija do fotografije, otvarajući širu moguću problematiku.

Na 328 strana ove knjige dve stvari izuzetno su rešene. Naslovna strana i dizajn knjige su autorovi, najprimereniji sa fotografijom poleđine platna i blindrama knjizi likovnih kritika. Profesiju u izumiranju likovnog kritičara Danilo Vuksanović je ne samo održao, već i unapredio u našoj a verovatno i svetskoj kritici originalnom formom koju je nazvao „dija-logovanje”. Kao ođek Platonovih i renesansnih dijaloga uspostavio je imaginarni govor o umetnosti u vidu dijaloga više umetnika, tumača i posetilaca, u kome on figurira navodno samo kao prisluškivač i zapisivač. Time je na nov način, uvodeći i humor u diskurs, oživeo likovnu kritiku, osvetlevši fenomene umetnosti sa višeg nivoa i više istovremenih pozicija na vrednosnom horizontu.

Dejan Đorić