Katalin Ladik, pesnikinja i glumica: Žensko telo više nije tabu nego je roba

Njen roman “Mogu li da živim na tvom licu”, u izdanju Saveza feminističkih organizacija „Rekonekcija“, predstavljen je nedavno u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, kao jedan od pratećih programa međunarodne kolektivne izložbe “Feministička avangarda 70-ih. Radovi iz Verbund kolekcije, Beč”, realizovane u okviru programskog luka “Heroine” projekta Novi Sad - Evropska prestonica kulture 2022”. Istražujući specifično žensko iskustvo, ženske rutine, telo i seksualnost kroz modele njihovog umetničkog posredovanja, te naglašavajući pitanje pozicije umetnice u samom prostoru umetnosti, autorka u ovoj knjizi pokazuje kako je moguće kroz umetničku praksu uzdrmati postojeći društveni simbolički poredak.

Katalin Ladik je objavila 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman. Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien„Aspekte– Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bos? Bos? grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, i drugih, a trenutno se njen rad predstavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru. Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016.

 Šta nam donosi knjiga „Mogu li da  živim na tvom licu“ s podnaslovom ’romansirana životna priča’. Šta ste odlučili da otkrijete čitaocima novo o sebi?

– U dosada objavljenim samostalnim zbirkama poezije na mađarskom jeziku, a bilo ih je 17, i u četiri na srpskom i hrvatskom jeziku, nisam pisala isključivo o sebi, nego i o vremenu i okolini u kojoj živim. U mojoj poeziji vreme i mesto je transcendentalno. Smatram da poezija treba da bude vanvremenska i važeća za mnoga kulturna i geografska područja. Međutim, neke misli i ideje kod mene traže drugu formu i dramaturgiju. Tako sam za knjigu „Mogu li da živim na tvom licu“ odabrala formu romansirane životne priče. To je zapravo poetska proza dokumentarnog karaktera, koja se meša sa fiktivnom autobiografskom pričom. Moram sa zahvalnošću da naglasim izuzetan i kvalitetan prevod sa mađarskog na srpski jezik Arpada Vicka. Mnogi vizuelni radovi, fotografije i dokumenti podržavaju i pravdaju istinitost priče, koja zbog apsurdnosti deluje nestvarno.

 Vaše ime vezujemo za nastanak neoavangarde kao oblika umetničkog i posledično društvenog i političkog delovanja. U Novom Sadu centar okupljanja eksperimentalne umetničke i kulturne scene bila je Tribina mladih?

– Početkom šezdesetih godina prošlog veka imala sam dvadeset i tada sam počela da pišem poeziju. Paralelno sa poezijom počela sam da tražim svoj stil i formu izražavanja i u drugim umetničkim oblastima. Slobodan i kreativan duh Tribine mladih u Novom Sadu gde su bile redakcije „Polja”, pa mađarskog časopisa Symposion, i drugih kulturnih i filmskih redakcija, bio je od značajnog uticaja ne samo na mene nego i na moje savremenike u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Na tom prostoru ostvarili su se mnogi umetnički radovi, performansi, hepeninzi, izložbe, susreti i razgovori.

 Smatraju vas začetnicom performansa. Kako se na performans gledalo nekada? Kako su to ljudi prihvatali ’70-ih godina?

– Performans, hepening, konceptualna umetnost i druge nove umetničke prakse prihvaćene su bez većih problema, jer je zvanična kulturna politika njih smatrala kao marginalna a ne značajna i merodavna kulturna delatnost.   

 Koliko je uzbudljivo bilo biti deo te progresivne umetničke scene tih 70-ih godina prošlog veka?

– Da, bilo je uzbudljivo sa izvesnom dozom rizika. I ja sam bila među onima, koji su povremeno prekoračili društveno moralne i politički dozvoljene granice.

 Kako doživljavate danas umetnost koju donose mladi? Koliko su se i da li su se poruke promenile u odnosu na vaše generacije?

– Sa uzbuđenjem pratim umetnost mladih. Ono što i njih karakteriše kao moju generaciju je pitanje da li da se uklope u neki svetski trend umetničke forme i prakse ili da pronađu i istraju u tome da stvarati u svom autentičnom stilu.

 Šta mislite koje su njihove posebnosti a koje mane?

– Posebnost mladih je njihov novi senzibilitet, veći izbor i upotreba novih medija. A njihove mane su iste kao i naše što su bile. I vreme će delimično i njih pregaziti baš kao i mnoge od nas.

 Iz vaše perspektive, kao žene koja se zalagala za bolji položaj žena u društvu, šta mislite, koliko smo napredovale?

– Sećam se moje majke i bake i, nažalost, ne vidim veliku razliku između njihovih života, mog života i života sadašnjih mladih žena. Previše su opterećene žene koje žele i porodicu i karijeru. Zbog toga su žene sadašnjem društvu često pred izborom: porodica ili profesionalna karijera.

 U intervjuima ističete da se na početku niste pronalazili u feminističkim teorijama nego ste svoju borbu za ženska prava, započeli kroz svoje male pobune. To je zapravo i ključ?

– Tako je. Prihvatila sam tradicionalni položaj žene u porodici i uspešno sam se prilagođavala tome. Ali kad je pritisak od strane muža, radnog mesta i društva bio prevelik i neizdrživ za mene, tada sam se pobunila i radikalno reagovala. Kažu da sam bila hrabra, ali ja smatram da je to uvek bio samo beg unapred.

 U svojoj biografiji naznačavate da erotika oslobađa – da je ’kontroverzni’ performans u Ateljeu 212 kada ste se zapravo samo razgolitili, ustvari bila borba sa konzervativizmom, strahom i stidom. Da li je žensko golo i dalje tabu?

– Žensko golo telo nije više tabu nego je roba.

 Šezdesetih su žene počele da pišu poeziju u muškom rodu, to su androginske pesme. Šta vas je inspirisalo tu posebno da se i vi oprobate?

– Mnoge žene su već i ranije pisale pod muškim imenom ili u muškom rodu ili komponovale muziku pod imenom svog muža. To je u prošlim vekovima bilo opravdano zbog okolnosti i tradicije koje su tada vladale u društvu. Međutim, ja sam zbog stvaralačke i psihološke znatiželje pisala o androginu i smatrala sebe androginskim bićem.

 Koja žena je vama bila uzor kao mladoj ženi, a koga smatrate heroinom 21. veka?

– Svaka žena je u prošlosti uzor po nečemu i neminovna žrtva. Buduće heroine i žrtve su one koje se odlučuju da rode decu u ovom veku.     

G. G.