Kad mališani iz Dečjeg sela “pričaju” kamerom...

Ovaj dvojac želeo je da izmesti decu bez roditeljskog staranja iz svojevrsne izolacije i pokuša da kod njih razvije novi pogled na svet koji ih okružuje.

Pitanje je šta mi to radimo, ali zaista smo želeli da im otvorimo karte, da počnu drugačije da posmatraju nešto što im se rastavi na sastavne delove, da razviju kritički pogled, objašnjava Ana Lagator motive za rad sa ovom specifičnom grupom mladih.

Kako je dalje kazala, radno stanje je možda i najznačajnije za čoveka da bi mogao da pruži nekome nešto, da vidi rezultat svog truda i muke.

To pokušavamo sa ovom filmskom radionicom. Voleli bi da ih ona poveže i sa decom van Dečjeg sela, poručuje Lagator.

Sve je počelo kada je montažerka Ana Lagator sarađivala na dokumentarcu Centra za vizuelne komunikacije “Kvadrat” iz Beograda, koji je sniman u domu “Drinka Pavlović”, gde je videla da deca bez roditeljskog staranja pokazuju interovanje za filmski medij.

Zatim je osmislila projekat koji je finansijski podržao Pokrajinski sekreterijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a u oktobru, sa kolegom Vojinom Ivkovim kao predavačem, počela konkretan rad.

Ideja je da se ne snima dokumentarac o deci iz Dečjeg sela, nego da ona sama prođu školu pravljenja sopstvenog dokumentarnog filma. Šest polaznika ima zadatak da nauči kako i snimi po jedan kratki film koji bi na kraju bio montiran u formu omnibusa, sa nemrom da se ne zaustavi na javnoj projekciji, nego da se prikazuje i na festivalima.

Krenuli smo od najjednostavnijih vežbi da pojme filmski jezik. Išli smo u frabriku gramofonskih ploča, da pratimo proces proizvodnje, u Srpskom narodnom pozorištu smo radili intervjue, slušali fragmente radio-drame da shvate ulogu tonske slike, a sada nas čeka vežba sa jednokratnim fotoaparatom, sa zadatkom da se iz sopstvenog ugla napravi foto-priča o Dečjem selu. To će im biti prvi samostalni zadatak, nastavlja priču Ana Lagator.

To sve radimo, kazala je dalje naša sagovornica, da bi se oslobodili osećaja stida i straha koji svi imamo.

Da urade filmove vodeći se samo kreativnim izazovima. U fazi smo da već pričamo o temama za njihove filmove. Pokušavamo da budemo fleksibilni dok se deca potpuno ne opuste i savladaju gradivo, ali ideja je da u naredna dva-tri meseca završimo rad, najavljuje Lagator.

Od zanimljivosti, Ana Lagator izdvaja odnose u grupi koji su kao u porodici, otvoreni, kritični... Padnu i teške reči, ali se brzo prevazilaze.

Odnos prema radu je posebna kategorija, jer niko u grupi ne voli dodatne obaveze, pa im domaće zadatke ne daju. Svi najviše vole da u ruke uzmu kameru i snimaju, praktičan rad, projekcije i razgovore o o tome šta je dobro, a šta ne.

Motivisani su, redovni na časovima i odlučni da istraju, što je veoma važno, važnije od talenta i afiniteta.

Dokumentarni film je veliki izazov čak i za ozbiljne filmske stvaraoce, smatra Ana Lagator.

Ona kaže da je cela radionica “Pričamo kamerom” sa decom iz Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, kao i svaki odnos sa decom, pun razmišljanja i refleksija koje su značajne i ljudski i profesionalno, pun uvida u lični identitet i mogućnost izgradnje nečega što će da raste.

Igor Burić