Jug Đorđević, reditelj: Priča nad pričama

„Triptih o radnicima“ Sare Radojković, Strahinje Mayarevića i Tijane Grumić u Čačku „Nečista krv“ po romanu Bore Stankovića, u dramatizaciji Tijane Grumić, ponovo u Vranju, još su dve uspešne predstave, koje je bilo zadovoljstvo gledati, uprkos ili baš zahvaljujući činjenici da se na domaćoj sceni retko otkrivaju kvaliteti nove generacije, drugačije i suverene rediteljske poetike. Đorđević od ranije nije krio da je tome u mnogome doprineo i „master klas“ – saradnja sa već renomiranim rediteljima, u njegovom slučaju Milošem Lolićem i Jernejom Lorencijem. Ipak, ima tu još mnogo toga, o čemu je sada bilo više reči, a povodom najnovijih angažmana ovog reditelja. 

Zašto ste se odlučili za režiju?

- Na fakultetu su nam stalno postavljali slično pitanje, zašto režija? Tada nisam imao, a ni sada nemam, konkretan odgovor. Možda zato što onog trenutka kada budem imao odgovor, režija će prestati da bude proces i postaće odgovor na pitanje - zašto. Svakako je u početku izbor pozorišne režije delovao kao mesto gde mogu hraniti svoj ego, gde sam ja glavni i gde sve radi za mene i moju “ingenioznu” ideju. Kada vas prođu sve te dečje bolesti i kada zapravo krenete da se bavite pozorišnom režijom, shvatite da je ona u svojoj suštini sve suprotno.

Šta vas najviše ispunjava u tom poslu, a šta frustrira?

- Ispunjava me zajedništvo, razmena mišljenja, debata, razna iskustva, novi ljudi koje upoznaš u svakom novom procesu, saznanja, glumci i njihove virtuoznosti, ideje, razni senzibiliteti u raznim poetikama, praznik kada pogledam dobru predstavu, sve su to stvari koje me ispunjavaju u pozorištu, i svestan sam svoje privilegovanosti da to ujedno bude i moj posao. Pogotovu u ovom trenutku svetske podeljenosti, mržnje, netolerancije, inhibiranosti, gde gore pomenute stvari prestaju da budu klišei i postaju potreba. Stvari koje me frustiraju u našem pozorištu su banalne, infantilne prirode, kada, na primer, morate da jurite svoj honorar koji ste dobrano zaradili i odradili, ili kada čujem da postoje izričite podele među pozorištima pa neka od njih ne žele da angažuju ljude koji rade u “drugom” pozorištu, ili kada pozorišta nisu spremna da rizikuju po pitanju repertoarske politike, ili kad se pozorišta igraju pozorišta, pa od vas traže da napravite estetski relevantno delo u rangu svetskih produkcija, a njihov buyet ne prelazi trocifrenu brojku u eurima. Eto, to su neke stvari koje me frustriraju, ali zapravo su mi više smešne nego što suštinski dozvolim da poremete moj mir.

Koje kvalitete u svom radu biste sami izdvojili, možda i kao preporuku mladim kolegama?

- Neumesno je da ja pričam o svojim kvalitetima, ali ono o čemu mogu govoriti jeste činjenica da sam jako rano formirao svoj krug ljudi s kojima radim, i shvatio koliko je važno da jedan tim koji se razume zajedno stvara predstavu. Važno mi je da svi članovi autorskog tima budu involvirani od samog početka procesa i da na licu mesta primenjujemo i menjamo unapred dogovorene stvari i ideje. Trudim se da na probama vlada atmosfera u kojoj će svima biti prijatno da probaju, predlažu, greše, bez ikakvih tenzija, jer ne verujem u procese u kojima vlada atmosfera muke.

Trenutno režirate nekoliko predstava u nekoliko pozorišta.

- “Kišne Kapi na vrelom kamenju” R. V. Fasbindera smo završili u Beogradskom dramskom pozorištu, ali zbog cele situacije sa koronom čekamo da premijera izađe u drugoj polovini februara. Probali smo da preispitamo mehanizme manipulacije koji se javljaju u životu kroz prizmu pozorišne hijerarhije. Trenutno smo u probama u Somboru, “Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa, čija se premijera očekuje uskoro. Danas kada se u svetu sve binarne odrednice polako, ali sigurno brišu, pojavljuje se sve aktuelnija potreba za podelama na njih i nas, na crno i belo, na ovo i ono. E, u tom trenutku smo mi želeli da stavimo čuvene likove ovog klasika i vidimo kako to utiče na ishod svakog od njih. U Čačku smo, s druge strane, počeli sa pripremama “Epa o Gilgamešu” u dramatizaciji Tijane Grumić. Ideja nam je da se bavimo predloškom koji je početak početka, pričom nad pričama, ko su ta božanstva danas, a ko heroji i obični ljudi?

Vaše predstave odlikuje suptilna, nežna atmosfera, čak i kad se one bave nimalo suptilnim, nežnim temama –  ne napadate glumce i publiku napadnim rešenjima.

- Verujem da odluka o tome da ne “napadam” publiku i glumce o kojoj govorite dolazi iz mog senzibiliteta kao osobe, pa onda i kao umetnika, koji na osnovu svojih svetonazora i percepcija bira sredstva kojima će komunicirati sa publikom. Ako mislite da je to nekakva strategija, bojim se da nije, više je skup stvari koje mene čine ovakvim autorom kakav jesam. Jer svako od nas u sebi nosi svoju poetiku, a to je, ponavljam, skup iskustava, afiniteta, doživljaja, izbora, ukusa, itd.

Koje zrediteljske tehnike, koji pristup najradije koristite, kad je u pitanju dolazak do željenog rezultata?

- Asocijativna logika igra veliku ulogu u odabiru rediteljskih postupaka kada sam ja u pitanju. Proces počinjem idejom da ne radimo velike i važne stvari, jer često ljudi upadnu u zamku da je ono što radimo jako važno i veliko, ja u to ne verujem i odatle počinje sve ostalo. Najvažnija mi je ideja da smo svi na tragu pričanje jedne priče koja ima svoje datosti i okolnosti u kojima se dešava, kao i razne uglove iz kojih svako od aktera priča tu priču. Takođe često diskutujem sa glumačkom ekipom oko prisutnosti na sceni i unutar određenih glumačkih partitura, pristalica sam toga da oni koji koji pričaju priču ne smeju da “oduzmu” doživljaj onima koji gledaju, i da je u tome uspeh veći što je emotivni doživljaj manji. Međutim, opet, pozorište je proces a ne pravilo, pa tako gore pomenute stvari ne moraju uvek funkcionisati. Jako mi je važno da glumce sa kojima radim na neki način navedem da razmišljaju dalje od onoga što bi možda ta uloga bila na prvi pogled.

Na čemu biste nastavili da radite, šta vidite kao izazov u svom kanalu, kao i u razvoju domaće ili inostrane pozorišne scene?

- Jedan o izazova za mene lično svakako jeste nastavak rada u ovakvoj pozorišnoj sredini koja se jako lako “zaljubi” u nečiji rad, i isto tako olako zna da prezre nečiji tuđi rad. U takvoj sredini je jako opasno stvarati, jer može da poljulja osobu koja se bavi stvaranjem nečeg sto je ostavljeno drugima na sud, kao što je u mom slučaju pozorišna predstava. Takva sredina često zna da vam stvori iluziju u koju počnete da verujete, a izazov je da se tome oduprete i da sve dovedete u pitanje, pa se iz toga ili izvučete, ili u tome gacate, na nama je.

Jedan od izazova kod nas biće rešiti, sada već ozbiljan, nesklad u hiperprodukciji umetničkog kadra iz oblasti pozorišta, mislim pre svega na glumački zanat, i sve manje prostora za te iste ljude da mogu da rade. Sve se manje projekata radi, sve je više kadra, i ansambli se ne obnavljaju u onolikoj meri u kojoj bi to možda bilo logično. Takođe, trenutno svedočimo hiperprodukciji na filmu i televiziji, što dodatno utiče na pozorišne projekte. Pogotovu kada radite predstavu u Beogradu, gde se najviše snima, jako je teško imati sve glumce na raspolaganju kada su vam potrebni. Da ne pričamo o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, koja će, ako se nešto ubrzo ne učini, potpuno onesposobiti stručne radionice koje funkcionišu u sastavu samih pozorišta. Opet, sve to su rešive stvari, samo ako ima strategije, i tu dolazimo do glavnog problema, a to je da strategije nema. Ili ako je ima, ona vrlo brzo bude prokockana ličnim interesima i uslovljena kompromisima.

I. Burić