INTERVJU: ZDRAVKO JOKSIMOVIĆ, VAJAR Lečenje umetnošću

Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Kako je navedeno u obrazloženju žirija, usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualistički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.

Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, a magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića. Od 1992. radi na istom fakultetu, od 2014. kao redovni profesor. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u najvažnijim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i u više muzejskih i privatnih kolekcija u inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti.

Neposredni povod za ovu nagradu su vaše nedavne samostalne izložbe u Galeriji X vitamin i Muzeju Cepter u Beogradu, koja je 50. po redu, što je zaista impozantna brojka za četiri decenija vašeg stvaralaštva. S obzirom na to da pripremate retrospektivnu izložbu, planiranu sledeće godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kako iz ove perspektive vidite pređeni put?

- Toliko sam puta hteo da odustanem, kao danas ću, sutra ću…. I dogurah do pedesete izložbe. Čovek valjda uđe u neku vrstu izlagačke inercije. Kako kaže francuski pisac Turnije inercija je najjača ljudska energija. Verovatno sam na vreme ušao u tu vrstu izlagačke inercije i tako je ovoliko potrajalo. Čovek mora sam sa sobom da raščisti neke stvari i da bude svestan da je ovo fantastičan poziv. Bavljenje umetnošću je zaista čista privilegija, a pogotovo ako uz to i predajete na fakultetu, što vam daje izvesnu materijalnu sigurnost, tako da je onda greota ne raditi.

Vaš osobeni umetnički senzibilitet ispoljavate kroz rad sa mnoštvom različitih materijala. Kakav je vaš odnos prema materijalu bilo da je u pitanju onaj tradicionalni skulptorski ili svi drugi predmeti koje koristite pri radu?

- Svako vreme donosi nove materijale koje industrija izbacuje na tržište. Ako su oni vizuelno prihvatljivi i atraktivni i ako mogu da se obrađuju, režu, šmirglaju, lepe mislim da je sasvim normalno da ih upotrebim i po tome će se ovo vreme prepoznavati.

Šta pokreće put ka skulpturi?

- Uvek je to neka ideja, želja da se izrazite u nekom materijalu u kome smatrate da će ona biti najbolje realizovana. I onda uđete u tu vrstu avanture pa gde vas to odvede. Nikad niste unapred sigurni.

Pored skulptura, asamblaža, instalacija radite i crteže, pastele, kolaže, fotografije, što ste takođe izlagali na nekim od postavki. Da li se one mogu posmatrati kao geneza nastanka skulpture ili su autentična umetnička dela u nekom od novih ciklusa?

- Obično kažem da će sve to jednog dana biti pod istim krovom. Miroslav Karić, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i ja kada smo određivali kako da podelimo i na izvestan način organizujemo moj opus za buduću retrospektivnu izložbu na Ušću došli smo do dvanaest ciklusa. Neki će biti završeni sa dvadeset, trideset skulptura, a neki sa stotinak radova. Ciklusi zavise od toga do kada i u kojoj meri osećate strast prema nekim problemima, dok osećate neko zadovoljstvo taj problem rešavate i tako se i množe skulpture. Kad osetim da je taj bunar presušio i interesovanje se preselilo na neku drugu stranu, napuštam taj ciklus i počinjem da se bavim nekim drugim stvarima. Važno je pratiti unutrašnji glas. Nemam unapred ideju koliko ću dugo raditi neke stvari, radim ih dok osećam zadovoljstvo u tom radu.

Mladima savetujem da budu strpljivi

Prošle godine ste postavili izložbu u Kragujevcu, omaž vašem profesoru čuvenom vajaru Nikoli Koki Jankoviću. Duži niz godina ste i Vi pedagog i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti. Šta govorite Vašim studentima da je važno u bavljenju umetnošću?

- Važno je da ne žure nigde i da su svesni izražajnih sredstava kojima se skulptura služi i da svakom od tih sredstava treba posvetiti dužnu pažnju. Može se razvijati osećanje i za formu i za površinu i za liniju i za boju i za kompoziciju. Treba uložiti neko vreme, neku energiju i godine da biste razumeli specifičnost izražajnih sredstava vašeg medija. To se najbolje može razumeti ako gledate kako se drugi mediji ponašaju prema njihovim izražajnim sredstvima. Zato im govorim da budu strpljivi u svom radu i da ne žure. Da li će biti apstraktni ili figurativni umetnici to je manje bitno i doći će samo po sebi. Treba samo da prate sebe, a sve ostalo stiže vremenom.

Deo vašeg opusa su i spomenici poznatim ličnostima, kao što su Zoranu Đinđiću u Prokuplju, Isidori Sekulić i Karlu Maldenu u Beogradu. Kakav je Vaš stav u polemici koja se pokrenula o tome kakvi treba da budu spomenici u javnom prostoru, figurativni ili apstraktni?

- Moj stav je vrlo jednostavan, a u javnosti se pravi pogrešna podela. Po meni skulptura je ili dobra ili nije, a da li je figurativna ili apstraktna je manje važno. Postoje izuzetno glupave apstraktne skulp- ture i fantastične figurativne i obrnuto. Podela unapred nije zasnovana na kvalitetu. Volim da vidim dobru, inteligentnu skulpturu, a da li je ona figuratvna ili apstraktna meni uopšte nije važno.

U skladu sa nazivom jednog ciklusa Vaših radova, kao i izložbe „Lečenje umetnošću“ da li, po vašem mišljenju, umetnost ima terapeutsko dejstvo?

- Ima za one koji veruju u to. Umetnost je verujuća stvar. Neko ide u crkvu, neko u muzej.

Nina Popov