Intervju: Milica Dukić, likovna umetnica

Izložba je rezultat nagrade za pristupačno umetničko delo, na konkursu “Inkluzivna galerija” Škole za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović”, sa željom da Novosađanima približi koncept “umetnosti za sve” i da inkluziju proširi i na područje umetnosti. Inspirisana zadatkom, Milica Dukić kroz izložbu “Ako bi svi stavili maske...” navodi na razmišljanje o jednakosti.

 Vaša aktuelna izložba nosi svojevrsnu intrigu i u naslovu, ne samo u tehnici veza po fotografijama printanim na platnu, postavljenim u svetleće kutije?

– Na Akademiji umetnosti sam otkrila da mogu da vezem po slikama. Svi profesori i kolege su bili oduševljeni, ohrabrili me da nastavim. Prvo sam to kombinovala sa apstraktnim slikarstvom, pa sa fotografijom, u “Izbi” je nastala serija sa zamrznutim kadrovima iz filmova, intervencijama akrilnom bojom... Na master studijama otkrivam da postoji naličje tih radova, pa izlažem i njih, predstavljajući samo pozadine slika. I to super prolazi, pa nastavljam dalje sa istraživanjem - kako predstaviti i lice i naličje istovremeno. Tu mi je pomogao boravak u Švajcarskoj, kao umetnica na rezidenciji, gde sam bila maksimalno fokusirana, radeći još veće formate, sa ljudskim figurama. Na periferiji fotografišem figure Roma sa kolicima, cirkuskinju, romskog dečaka u kostimu spajdermena... Uglavnom usamljene figure. Nabrojaću još i prijatelja koji sedi zakucan pred pitanjem šta će biti nakon završetka studija. Tako se proširuje ta priča i format slike, a dolazim na ideju da te radove predstavim poput zavesa u prostoru i tako dobijem vidljivost sa obe strane. U Švajcarskoj je publika imala priliku da šeta oko radova, videći realnu i apstraktnu stranu. To mi je bio veliki korak, oslobođenje od ramova. Tada mi se rodila ideja da napravim radove sa sjedinjenim licem i naličjem na jednoj površini. Posle Švajcarske odlazim u Grčku i tamo se ozbiljnije bavim serijom maskenbala, gde mi se javlja želja i ideja da baš fotografije korisnike škole “Milan Petrović”, koje sam imala u folderu, otštampam na platnu i napravim seriju radova. Taman kad sam mislila da će to da bude realizovano tek kroz par godina, naišla sam na konkurs “Inkluzivna galerije”, na kojem sam dobila i nagradu, značajno brže realizujući svoju ideju i zamisao kroz izložbu.

U katalogu piše da ste imali i pomoć?

– Zbog jako kratkog vremenskog roka za izradu, uskočili su mi prijatelji iz Novog Sada da pomognu: Tijana Budošan, Denis Žarkih, Vladimir Ilić.

S obzirom na putovanja, kako upoređujete različite zemlje, kulture?

– Boravak u Švajcarskoj trajao je 12 meseci, a u Grčkoj mesec i po. Za mene je Švajcarska druga planeta. Otišla sam tamo zahvaljujući programu koji se zove Evropski volonterski servis. Program je otvoren za sve mlade od 18 do 30 godina. Smeštaj, hrana, putni troškovi, yeparac, sve je obezbeđeno. Na moju nevrovatnu sreću, našla sam, pored raznih ekoloških, program za umetnike, pri školi Ekol d’ humanite, u Haslbergu, u centralnom delu Švajcarske, izolovanom od gradskog načina života. Škola je mala, privatna, pruža krajnje slobodan vid obrazovanja, nešto poptu Samershila ili Montesorija. Đaci su okrenuti više prirodi, praktično žive u Alpima, u šumi, u neverovatno zdravim okolnostima. Imaju dosta sportskih aktivnosti, sami formiraju raspored, žive u kampusu zajedno sa profesorima... Sve je nalik ogromnoj komuni. Otvorili su vrata volonterima, umetnicima koji su mogli da budu izdržavani kroz pomenuti projekat, fokusirani na svoj rad.

Adaptirala sam se odlično, sve mi je prijalo, jer to jeste kvalitetniji i bolji vid obrazovanja. Dodatno sam se angažovala predajući nastavu likovnog, održavala radionice veza i slikanja, držala časove na engleskom. Ljudi su hteli da me i zadrže, ali su me zeznuli papiri, radna viza. Saznala sam sa čim se susreću svi moji prijatelji koji odlaze, koliko je to mučno i neugodno pitanje, položaj da neko ko je deo Evropske unije ima mnogo više prednosti od nas, iako sama Švajcarska nije njen deo. Ceo ambijent Švajcarske sa tim standardom, razvijenom ekološkom pričom, jako me nahranilo i rehabilitovalo, pogotovo to što celu godinu nisam razmišljala o troškovima života, što ovde posebno zna da zamara.

A Grčka?

– U Grčku sam otišla preko švajcarskih kontakata, pozivom na ostrvo Paros, da čuvam životinje koje su udomljene sa ulice, kod žene koja ima strast za tim. Zalivala sam cveće i to je bilo to. Tu sam uštedila yeparac s kojim sam otišla na umetničku rezidenciju u Atini, deo grada Egzarhija, poznat po svojoj “neverovatnosti”. Nikad nisam bila u izžvrljanijem delu grada. Zahvaljujući boravku u Grčkoj shvatam da situacija nestabilnosti nije samo problem Srbije, nego celog regiona Balkana. Šetajući Atinom, osećala sam se nebezbedno u nekim delovima grada, opljačkali su me, ima puno beskućnika... Zahvaljujući tom iskustvu, uvidela sam problem našeg postkapitalističkog razvoja. Iz bezbrižnog u ne-bezbrižni grad kao što je Atina, bilo mi je lakše da se vratim u Srbiju i da se osećam komotnije ovde, ne čudeći se nad pitanjima nemara o ekologiji i drugim stvarima. Sada sam u poziciji da ću biti neko vreme u Novom Sadu. U Kraljevu, odakle potičem, ne dešava se ništa u smislu kulture, ali nastavljam da gledam konkurse i prilike za novi odlazak “preko”.

 Šta vam je u realizaciji radova bilo najbitnije?

– Kako da osmislimo predstavljanje radova osobama s invaliditetom. Postavili smo ih niže, sa idejom da budu prilagođeni ljudima koji dolaze u kolicima. Na otvaranju smo zamračili atmosferu, kako bi dobili efekat skretanja pažnje na slabovide osobe. Katalog je štampan krupnim slovima, a moram da spomenem i neverovatan sajt gde slova mogu fino da se zumiraju, sajt “Inkluzivna galerija”, koji preporučujem svima jer je specifičan i poseban. Jedan deo kataloga štampan je na Brajevom pismu, a dok je trajala priprema izložbe sretali smo se, kroz radionice, sa korisnicima škole “Milan Petrović” i pravili maske. Zadovoljna sam kako je to sve na kraju ispalo.

Igor Burić