Intervju: Dimitris Papajoanu, grčki reditelj i koreograf

Dimitris Papajoanu (Atina, 1964) je i izvođač, scenograf, kostimograf, dizajner svetla i šminke. Osnovač je Edafos teatar igre koji je ostavio neizbrisiv trag na grčkoj umetničkoj sceni. Postao je planetarno poznat kao kreator ceremonija otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Atini 2004. Stvarao je hrabra i avangardna dela u najvažnijim atinskim teatrima. Njegova produkcija „Mrtva priroda“ predstavljena je na turneji po Evropi, Južnoj Americi, Aziji i Australiji. Komad „Veliki krotitelj“ imao turneju koja je trajala dve i po godine, na 4 kontinenta, u 23 države i 38 gradova i donela mu je Evropsku pozorišnu nagrada u Rimu na manifestaciji Premio Europa (2017) i nominaciju za Nagradu Olivije (2019). Na Beogradskom festivalu igre dobio je Nagradu “Jovan Ćirilov- za korak dalje”.

Sve zavisi od virusa i od epidemioloških mera. Ovo je čudna situacija za sve, kaže Papajoanu o dolasku na Beogradski festival igre.

Kako dodaje, spremni su, iako smatra da predstava nikada nije gotova sve dok se ne podeli s publikom.

Poznato je da neprekidno dorađujem svoje predstave nakon premijere, tako da govorimo o onoj fazi kada sa sigurnošću možemo da pokažemo naš rad prvi put pred publikom. Nakon prvih izvođenja, trebalo bi da započnemo turneju. Situacija u martu, kao i različiti protokoli koji će je pratiti u Atini i Parizu trebalo bi da nam omoguće da izvedemo premijeru. A onda u Novom Sadu, komad treba da započne svoj međunarodni život. „Transverzalna orijentacija“ je francusko-grčka koprodukcija, navodi naš sagovornik.

Da li mislite da ćete uspeti? 

Nadam se. Nisam veliki optimista, ali sam pripremljen na najbolji scenario. Ujedno, ovo je prvi put da radim sa internacionalnim timom igrača. Držali smo audicije i ljudi sa svih strana sveta su se prijavili. Do sada sam radio samo sa Teatrom Pine Bauš iz Vupertala, što je bio izazov, jer sam bio u inostranstvu, kao gostujući koreograf. Međutim, sada je moja trupa u Atini sastavljena od umetnika koji dolaze sa svih strana sveta. Ovo je za mene veoma važno, jer uključuje različite karakteristike, boje kože, iskustva, i veoma je uzbudljivo to putovanje.

Deluje komplikovano kada su u pitanju dalja gostovanja, jer igrači moraju da dođu zbog proba u Atinu?

Postoje komplikacije sa kojim se suočava svaka internacionalna trupa. Radi se o praksi koja odavno postoji u Evropi, ali se retko primenjuje u Grčkoj. Takođe, ja uvek držim mnogo proba, mnogo vežbamo. Komplikovano je, ali to nije problem, već se radi o tome da je ovo nešto novo. Važno je da smo delo kreirali i pripremili u pozorištu. Nekoliko puta smo bili potpuno spremni za premijeru. Sada je scenografija skinuta i spakovana u kontejnere. Izvođači su otišli kući. Čekamo premijeru u Parizu, a zatim i izvođenje u Novom Sadu, pa u Tokiju! To su prve stanice. Biće predivno, ne znam kada će se desiti, ali smo mi sasvim spremni.

Šta je bilo osnovno polazište u radu na ovoj koreografiji i šta novo ona donosi u odnosu na vaše predstave koje je beogradska publika imala priliku da vidi ranijih godina na Festivalu igre?

Osnovno polazište je bila želja da radim na arhetipu bika koji predstavlja neku vrstu arhaične, muške, sirove energije. U godinama sam kada se opraštam od svog oca, i postajem najstariji ili najodgovorniji član svoje familije. Ova vrsta životnog scenarija je nešto što sam imao na umu. Razmišljao sam o mitu o minotauru, kada nova generacija heroja ubija arhaičnu zver da bi preživela... Verovatno sam ja taj, sledeći, koga će nešto novo ubiti ili zameniti. Uvek poštujući svoje pretke, što je očigledno u mom radu, obavio sam svoja ubistva da bih preživeo, tako da je ovo bila polazna tačka. Naravno, delo je prošlo mnogo različitih paralelnih puteva do svog završetka, ali i dalje ima elemente koji postoje od samog početka, od početnog koncepta – bika. Ono što je drugačije od onoga što ste već videli, jesu slike na svetloj pozadini, što pravi veliku razliku.

O kakvoj razlici je reč?

Dva prethodna dela koja su gostovala u Beogradu nastajala su u prirodnoj tami, u mraku pozorišta, tako da su predstavljale slike koje nazivaju ćiaroscuro, slikara kao što je Karavađo. Dugo sam imao želju da stvaram u svetlijoj atmosferi, jer kao Grk imam dodira sa mnogo svetlosti, i bilo je neshvatljivo da unosim toliko senki u svoja dela. Dakle, ovaj drugačiji način komponovanja slika i pričanja priča će doneti nove rezultate. Sada imamo belu, svetlu pozadinu i svetao pod, pa se ljudska koža, kostimi i boje svetla odražavaju na potpuno drugačiji način. Kompozicijski uslovi su napravljeni sasvim drugačije, i ovo je nešto što će moji prijatelji slikari razumeti.

Početak vaše umetničke karijere obeležila je vizuelna umetnost koja se zatim pretočila u scensku. Koliko vam to posmatranje u slikama pomaže u radu na pokretu i stvaranju predstava u kojima ste ne samo koreograf nego i autor njenog vizuelnog identiteta?

Stekao sam određen način posmatranja i to je jedini način na koji i radim u svom studiju. Moja sposobnost crtanja mi pomaže da objasnim ljudima kako ja posmatram stvari, jer dosta objašnjavam dok crtam, tako da ljudi mogu da vide putanje, oblike, sve energetske kardiograme, pa mogu da vizualizujem svoje misli i da sa njima komuniciram. Ovo mi pomaže u mom radu i razgovoru sa igračima, ali i sa kostimografima, scenografima, dizajnerima rekvizita... Činjenica da mogu da vizualizujem slike koje imam u glavi je dragocena. Ja zamislim svoje vizuelno okruženje, skiciram ga, napravim, a onda tražim da moji saradnici to razrade. Ovo je način koji je odredio moj rad u pozorištu, ali postoji još jedan način! S obzirom da sam crtao stripove, odnosno da obožavam strip, animaciju i neme filmove, pokušavam da učim iz toga. Ova tri elementa svode komunikaciju na nivo genijalnog deteta. I zato su prizori dopadljivi svima.

Kada ste 2018. dobili nagradu Beogradskog festivala igre „Jovan Ćirilov- za korak dalje“ u obrazloženju je navedeno da vaš koreografski rukopis čini sasvim posebnim sposobnost da kreirate čistu magiju minimalnim sredstvima. Šta po vama čini suštinu umetničke igre?

Ovo mogu da povežem sa mojim profesorom slikanja Janisom Caruhisom, koji je istinska grčka ikona u svetu umetnosti, scenografije, filozofije. Caruhis je voleo skromne materijale, umeo je da uzme maramicu koju koristimo za nos, i da u trenu napravi ružu od nje. Takođe, Grk Janis Kunelis, koji je živeo u Italiji i bio jedan od najvažnijih predstavnika pravca arte povera, koristio je svakodnevne materijale i stavljao ih u nov okvir, da bi otkrio njihovu unutrašnju poeziju. Ja koristim jeftine trikove cirkusa i crnog praškog teatra. Pokušavam da osluškujem materijale, da posmatram oblike na pravi način, da bih mogao da se poigravam trikovima i izvodim transformacije tih običnih stvari u nešto uzvišeno. To je jedna vrsta alhemičarskog postupka koji postoji u umetnosti. Što sam stariji sve manje se oslanjam na tehnologiju, i što sam sigurniji u svoju umetnost, to više otkrivam ove trikove i predlažem ljudima koji ih poznaju da zajedno uživamo u mašti. Svi znamo da to nije stvarno, ali volimo da budemo deca, verujući da nešto može da poleti, da se pojavi, da nestane... Pokušavam da radim unutar ove teritorije, i mislim da je u ovoj deceniji zasigurno ovo moj kreativni prostor.

Vaše produkcije, koje pokrivaju spektar od intimnih komada do masovnih spektakala, gostovale su na najprestižnijim svetskim scenama i festivalima. Protekla godina donela je pauzu celom svetu i poremetila planove u svim segmentima života. Na koji način ste se izborili sa ograničenjima koja nam je nametnula pandemija koronavirusa u vreme kada je nastajala vaša nova predstava?

Teško je pričati o tome, jer ima ljudi koji su izgubili bitku sa virusom, onih koji su izgubili svoje voljene, mnogi su izgubili posao, ekonomije se raspadaju... Bogu hvala, ja sam dobro proveo ovo vreme. Posle mnogo godina turneja, putovanja i nespavanja, imao sam priliku da živim u svom stanu, da doživim proleće u Atini, da ne radim ništa, da se probudim bez zvona, što je bilo veoma korisno za nekoga ko celog života neprekidno radi. Nije mi bilo teško, jer inače obožavam da budem sam i provodim sate sa samim sobom. Uvek sam bio željan vremena u kome ne bih radio ništa. E, pa dogodilo se! Naravno da sam se odmah vratio slikanju. Međutim, mnogo sam se nervirao i patio zbog stalnih prekida rada na novom komadu, kao i odlaganja premijere, jer novi komad svi čekaju... Koproducenti, festivali, teatri... Premijeru i gostovanja „Transverzalne orijentacije“ odlažemo od maja 2020. godine!

Nina Popov