Gramofon je plemenito odgojno sredstvo za mlade

Poznate izdavačke kuće tog vremena His Master Voice, Kolumbija, Pate i Polidor ukazuju na međuratni diskografski kontekst u okviru kojeg je ova kolekcija nastajala.

Predavač dr Milan Milojković, inače zaposlen na Akademiju umetnosti u Novom Sadu i autor emisije “Gramofonija” na Trećem programu Radio Beograda, istakao je da je srpski diplomata i kolekcionar Pavle Beljanski (1892-1965) jako puno putovao i uvek je donosio veliki broj ploča sa tih putovanja.

Broj i sadržaj tih ploča do skoro su bili nepoznati javnosti, a sam Beljanski strast za pločama nije toliko delio sa svojim prijateljima, više je držao za sebe.

Gotovo celog života Beljanski je sakupljao umetnička dela, posle Prvog svetskog rata počeo je sa stranim autorima, da bi kasnije prešao isključivo na dela srpskih umetnika.

Danas bogata kolekcija ovog diplomate broji 185 dela 37 autora - slika, skulptura i tapiserija sa najznačajnijim delima od početka 20. veka do sedme decenije.

Kulturna ustanova Spomen-zbirka Pavla Beljanskog danas se nalazi u Novom Sadu kao vredan legat koji je on zaveštao svom narodu.

Dr Milojković je otkrio da su kupci prvih ploča bili ljudi boljeg materijalnog stanja, te da su, sasvim različito od ploča s izložbe, u većini bile u žanru pop i narodne muzike, dakle ono što može lakše i brže da se proda. To, primetio je, pokazuje da se ni danas nije mnogo toga promenilo.

Prva najznačajnija prodavnica gramofonskih ploča bila je Gvido Marki iz Firence tokom 60-ih godina, koja je najuspešnije poslovala, a zanimljivo je da su tamo pretežno bile ploče izdavača koji su objavljivali ozbiljnu muziku.

Ploče su se tada čuvale veoma pažljivo u albumima, koji su bili slični foto albumima.

Izradu nosača zvuka u tom periodu je, između ostalog, obeležilo usavršavanje i postepeno prevazilaženje mehaničkog načina snimanja ploča, kao i usvajanje nove tehnologije na električni pogon.

Takođe važna je bila i prodavnica Studio Invasion iz Pariza, koja je imala nekoliko novina i patenata, a posebno je u to vreme bio zanimljiv proizvod mikifon - gramofon u obliku sata, koji je više služio kao atrakcija.

Distribucija gramofonskih ploča imala je svoje outeve iz pomenutih prodavnica u Firenci, Parizu, ali i Londonu, ali bilo je i jugoslovenskih distributera, kao što su Jevta M. Pavlović u Beogradu, Albert Brejer u Zagrebu i Anton Rasberger u Ljubljani, iz kojih, inače, potiče značajan deo kolekcije Beljanskog.

Specifičnost poslovanja distributera Alberta Brejera bila je u tome što su angažovali studio “Image” za izradu plakata, odnosno omota, što nije bio samo mudar poslovni potez, gde je cilj samo prodaja, već je postojao i viši umetnički cilj.

Psihološki gledano, kako je objasnio Milojković, slika, omot će privući ljude da kupe ploču pre nego da se prodaje samo “gola” crna ploča.

Drugi domaći distributer Jevta M. Pavlović držao je kancelarijski pribor svih mogućih vrsta, a među tom robom i gramofone sa pločama. Tako je prodavao gramofone više vrsta - bez trube, sa trubom, kao i ručni za nošenje, koji se nazivao i putnički gramofon.

Izdavač ploča “Odeon” u svom proglasu je svojevremo zapisao da je gramofon stvar širenja pesme i svirke, a nije neki luksuz u kući i državi. Ta diskografska kuća je snimala operske arije i narodne pesme, dva dijametralno suprotna žanra, za sve ciljne grupe.

Kasnije ploče nisu bile stvar prestiža, svako je mogao da ih priušti, pa je sve zavisilo od žanra, tako da su diplomate, recimo, kupovale samo onu skuplju, ozbiljnu, klasičnu muziku.

Kuća „Hia Master Voice”, kod nas prevedena “Glas svoga gospodara” iz Velike Britanije proizvodila je ploče ozbiljnijeg žanra, a proizvodni pogon im je zapravo bio u tadašnjoj Čehoslovačkoj, u Pragu.

Proizvođač “Brunzvik” iz SAD i Italije je toliko išao daleko u svojoj kreaciji, da je gramofon ličio više na komad nameštaja, a ne na sredstvo za reprodukciju zvuka.

Na predavanju je istaknuta i delatnost Braće Pate iz Francuske, koji su bili pre svega filmski autori i koji su proizvodili prevashodno dokumentarne projekte. Ali, radili su i sa fonogramima, gramofonima, pločama i takođe su dosta polagali na vizuelnost ploča, odnosno kreirali su omote.

Neobično je da svojim dizajnom i logom jedan od omota ploča kod Braće Pate neverovatno podseća na slova savremene američke hevi metal grupe “Metallica”.

Oni su napravili revoluciju fonograma, jer su prvi krenuli da proizvode ploče sa operama, dok se niko pre toga nije usudio da to realizuje, jer su opere veoma dugačke i teško ih je skratiti i u toj formi publikovati.

Kako je naveo Milojković, opera je u to doba 19. veka bila statusni simbol, na premijere se išlo prvenstveno da se bude viđen kao deo elite, a ne da se sluša i uživa.

Za sam kraj Milojković je ponudio citate i definicije kojima su gramofon i ploče reklamirani: “Gramofon kao poklon pruža trajnu radost” i “Gramofon je plemenito odgojno sredstvo za mladež”.